Прочитај ми чланак
Поводом информације новинске агенције на албанском језику, „Наше Прешево“, да су два српска министра, Братислав Гашић и Расим Љајић, пореклом Албанци
У тренутку када Вучићева влада признаје албанску сепаратистичку творевину на Косову и Метохији, новинска агенција на албанском језику, „Наше Прешево“, позабавила се и албанским етничким пореклом двојице српских министара, Братислава Гашића и Расима Љајића, дајући том приликом неколико врло поузданих чињеница које објашњавају њихово велеиздајничко понашање у Влади Србије.
Министар одбране Братислав Гашић је ктитор цркве Светог Јована Крститеља на Багдали у Крушевцу. Војсци Србије дели православне молитвенике и Нови Завет. Иако у јавности влада уверење да његов транспарентни верски фанатизам представља израз покајања због кршења војних протокола, што је за последицу имало хеликоптерску несрећу са седам жртава, има и оних који указују на много дубље мотиве.
– Ми, крушевачки Гашићи, имамо албанско порекло. Знамо ко смо, ко су нам били преци, када су се доселили овамо, зашто су променили веру. Већина нас не одриче се својих гена и наслеђа, не сматрамо себе ни бољим ни горим од „чистокрвних“ Срба, ако уопште има таквих. Данас се сви изјашњавамо као Срби, држављани смо Србије и, изузев неких атеиста, сви припадамо Српској православној цркви. Подржавамо нашег рођака Братислава, кога овде знамо као Бату Сантоса, били смо поносни кад је изабран за градоначелника Крушевца и нарочито кад је одлучио да подигне цркву на Багдали. Само, надам се да то не ради како би сакрио чињеницу да сви потичемо из шиптарског племена Гаши, са севера данашње Албаније – рекао је за „Таблоид“ један од Гашића, који је желео да му не помињемо име да се не би замерао министру одбране.
Његову тезу поткрепљују многи медијски написи и историјски факти. Албански новинска агенција „Наше Прешево“ недавно је објавила анализу славенизације у којој се посебно истичу примери српских министара Братислава Гашића и Расима Љајића.
– Да ли је српски министар, пардон, министар Србије Братислав Гашић (Гаши) Албанац, односно да ли је албанског порекла, само он може да зна и каже. Међутим, ми смо сведоци историје која доказује да су се многа албанска презимена познатих албанских племена променила и завршила с оним додатком „ић“, као што су „Бериша – Беришић“, „Гаши – Гашић“ или „Лајки – Љајић“. Због тога српски министар Гашић (Гаши) често долази у Прешевску долину, мами га чежња за завичајем својих предака. Није мала листа племена или кланова са севера Арбноре који су одбацили ислам и пристали на славенизацију – наводи се у тексту агенције „Наше Прешево“, и додаје:
– Ислам је сачувао суштину албанске нације. Они који су га одбацили славенизовани су, како показују научна истраживања и историјски докази, углавном Срби и Црногорци. Тај процес се посебно спроводио у Скадру, Боки Которској, никшићкој области, Пештеру, па до Крушевца и Ниша. Албански непроходни планински венци дуго су представљали уточиште за племена која су, скоро увек неуспешно, ратовали против Отоманског царства, још од битке на Марици 1371. године. После неколико генерација, број становника је порастао, па је на планинама недостајало средстава за живот. Услед повећања популације, племена су почела да мигрирају у земље које сада припадају Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској, углавном у Далмацији. У новом, словенском, окружењу Албанци су се асимилирали, прихватали хришћанску веру и додајући својим презименима суфикс „ић“, као што су урадили Гашији кад су постали Гашићи.
Исти трагови налазе се у многим српским летописима, родословима и нарочито у црквеним књигама.
У књизи „Прилози за историју Првог српског устанка: необјављена грађа“ (Београд, „Народна књига“, 1954, стр. 138-140) објављен је рад Симеона Петровића „Описаније Кожетина у срезу Козничком, округу крушевачком и шанца бившег у истом месту за време господара Карађорђа“.
У том делу, Петровић описује како је аустријски мајор Грамбергер, у служби Карађорђа, 1805. године вршио надзор приликом копања шанца у Кожетину.
– Овај шанац је био читаво насеље у коме је обитавало 1.500 до 2.000 људи. Више пута је коришћен у борби са Турцима (1806, 1809. и 1812.). Тако су Срби заробили већи број топличких Арнаута, које су ту населили Турци после 1690. године. Шиптари су се бранили да су они морали да пођу с Турцима у поход и да они немају ништа против Срба. Тада војводе српске донесу одлуку да их поштеде, али да сваки четврти Албанац има из Топлице довести своју породицу и живети у Жупи, па кад устреба ићи на Турке и да они имају ратовати на српској страни. Тако су се припадници албанског племена Гаши населили у околини Крушевца. У њих је и данас сачувано презиме Гашић – описао је Симеон Петровић.
Академик проф. др Каплан Буровић, један од најзначајнијих светских албанолога и балканолога, у својој књизи „Етимолошке студије“ (Улцињ, „Балкан“, 2014.) пише о етимологији албанског презимена Гаши:
– Гаши је назив једне мале покрајине у Северној Албанији, одакле су се Албанци селили на све четири стране, поглавито за Метохију и Косово, али ето где су нам стигли и у наш Улцињ. Гаши се назива и једно од 12 племена Северне Албаније, формирано ту после турске окупације. Албански академик проф. др Идриз Ајети претендује да црногорско презиме Гашић има албанску етимологију, али нам ово ничим не доказује. Ја мислим да код албанског хоронима ГАСХ-И, одакле је изашло албанско презиме ГАСХИ, имамо посла са теофаним јеврејским антропонимом Габријел, добро познат лик из Библије као Свети Габријел (муслимани су га претворили у Џебраил Емин), који на словенским језицима даје антропоним Гаврило. Ово словенско име има скраћенице Гачо, Гацо, Гаро, Гаћо, Гашо, Гаврло, Газо, одакле су произашли и патроними Гавриловић и Гашић.
Хипокористички црногорски облик „Гашо“ прешао је и у хоронимији, дајући у Северној Албанији, околина Тропоје, име области ГАСХ-И. Што нам потврђују и остали словенски топоними те области, као што су: Вујку, Бревина, Корита, Добердоли, Гусани, Рупа, Сулбица, Марковица, Бериша, Драгобија, Вучидоли, Морача и друго. До 16. века област Гаши, као и сва Северна Албанија, преко Дрима, била је настањена искључиво са Словенима, што нам каже и добро познати немачки историчар и академик Георг Штадмилер, који се бавио проблемима Балкана. У то време, ова зона данашње Албаније, била је саставни део краљевине Црне горе или Србије. Први Албанци почели су да пенетрирају из Арбеније у тој области негде у 14. веку.
Све до 17. века та је област у већини била настањена са Србима. Дуж наредних векова Албанци су асимилирали Србе тих крајева, али називајући област „Гаши“, сигурно према некој личности са тим именом, као што је названа и област Мирдите према имену Миро Дида. По месту су се и сами Албанци тако називали, именујући се сада Гашјани, па су тако Гаши назвали и своје племе. У 18. и 19. веку, пошто су се намножили, колико енормним рађањем, толико и асимилирањем других, они су почели да се пресељавају и да пенетрирају и у другим словенским областима, нарочито у Метохији и на Косову. Ово пенетрирање, у време турске окупације, посебно у 20. веку, претворило се у једну праву поплаву, што признају и албански академици, аутори текста „Хисториа е Схqиперисе“, Тирана 1959. Где год су пошли Гашјани, држали су као презиме назив своје покрајине/курије, које им је и име племена, па и барјака – написао је проф. др Буровић још 1985, док је робијао у албанском затвору Бурељ.
Без обзира на све доказе који упућују на албанско порекло министра Братислава Гашића, он цркве покајнице не би требало да диже због генетике него због осећања одговорности за допринос удеса хеликоптера и осталим несрећама које, као високи функционер Српске напредне странке свакодневно наноси грађанима Србије.
Извор: Таблоид – Мерсиха Хаџић
Пренето са: srbijadanas
