Поручујемо: спремни смо да наставимо борбу коју је пре више од сто тридесет година отпочела Народна радикална странка на челу на Николом Пашићем!

Горачићка буна: у име слободе народа и правне државе

Ове, 2013. године Господње, навршава се 120 лета од Горачићке буне, када је српски народ славног Драгачева са осамнаест живота својих синова платио своју борбу за право на слободан живот и правну државу.

Тада су представници једног ненародног режима послали војску да отме општински печат у Горачићима, где је на власти била Народна радикална странка,коју је водио велики сеоски народни трибун Ранко Тајсић. Братска крв је проливена ради очувања ненародне власти и њених привилегија.

Данас, и са овог места, на коме смо се помолили Богу за покој душа невино пострадалих драгачевских родољуба, Двери – Покрет за живот Србије својој отаџбини и свом народу, као и свим грађанима Србије, поручују: спремни смо да наставимо борбу коју је пре више од сто тридесет година отпочела Народна радикална странка на челу са Николом Пашићем, да би од наше земље учинила оазу слободе, правде и социјалне солидарности.

Стари српски радикали су своју борбу заснивали на православној вери, духу солидаризма породичне задруге и идеји народне државе, а и Двери данас стоје на истим темељима. Зато и себе и вас подсећамо на основна начела раних радикала, којих се и ми, у условима у којима данас живимо, држимо, настојећи да их остваримо у пракси.

Основна начела радикалског покрета
Основна начела Народне радикалне странке, која је била више општенародни покрет а мање партија данашњег типа, јесу:   

1. Смањење бирократског система и уређење земље на начелима самоуправе. Државни чиновници морају бити слуге народа и не смеју радити против његовог добра. По речима великог сеоског народног трибуна Адама Богосављевића: „Нека нам се каже, кад је наш народ који оди ћопав, издрпан, довољно ненахрањен итд. одобрио и пристао да његов слуга, то јест чиновник има две и три хиљаде талира плате?… Сав напредак у земљи, то је једино напредак наше бирократије“;

2. Укидање региона и подела на општине и срезове (округе) као органе локалне самоуправе. По речима Пере Тодоровића: „Кад народ буде делио и плате и чинове, ниједан чиновник више неће имати интереса да буде против народа и да му ради о штети“;

3. Државна независност и уједињење Српства, као и културно потпомагање неослобођених делова нашег народа. Пашић је говорио: „Национална слобода целог српског народа била је за мене већи и јачи идеал но што је то била грађанска слобода Срба у Краљевини“;

4. Привредна самосталност и ослонац на своје снаге: „Да се нашим производима прокрчују стари и отварају нови путеви и нове светске пијаце“, тражио је радикалски програм, а Михаило Вујић је истицао: „Пут којим нам ваља поћи у економској политици нашој указују нам саме потребе наше, а то је пут који води стварању наше домаће, народне индустрије“.

Никола Пашић је говорио: „Задатак је сваке владе да напредак индустрије доведе у сагласност са народним интересима и да не допусти да индустријска предузећа, од којих зависи благостање народа, падну у руке таквих предузимача чији су интереси дијаметрално супротни народним“.

А то је, опет по Пашићу, значило: „Другим речима, ми хоћемо демократску слободу, децентрализацију, хоћемо да народ сачувамо да не усвоји погрешке западног индустријског друштва, где се ствара пролетаријат и неизмерни богаташлук, но да се индустрија подигне на основи задружној“.

5. Јака Скупштина. Радикали су истицали да Скупштина мора бити израз народне воље, а не интереса извршне власти. Још 1881. године је речено: „Уместо да влада пита и чује шта Скупштина говори у име народа, а оно већина скупштинска пита владу шта да ради и како да извршује њене жеље и њене захтеве“.

6. Народно образовање у складу са потребама друштва. Тако Никола Пашић у Сенату Краљевине Србије, на почетку 20. века, упозорава да не треба журити с просветним реформама, и каже да се реформе изводе „по дугом тумачењу свију потреба што их један народ осећа. Изводе се онда када се створи тачно и опредељено мишљење о томе, какви треба да су грађани једне земље после 15-20 година, којој струци треба дати више преваге, а којој мање“.

7. Ослонац на народ. Никола Пашић је био више него јасан: „Гуњац и опанак је ослободио ову земљу од силног турског господства. Он је подигао ову земљу и ову државу и он треба по праву и науци, по раду и пожртвовању, да буде господар у својој земљи“. Радикалски лист „Самоуправа“ од 7. новембра 1881. напомињао је да је међу радикалима „сав сиротни српски народ, све оно што носи гуњ и опанак, сва она сиротиња што јој богаташи нарезују данке и претоварују на њу све државне терете, сви жедни правде и просвете, сви потискивани и глобљени“.

8. Непотчињавање страном капиталу. У радикалском програму из 1881. јасно је речено да је циљ новог покрета да „политички и економски интереси наше домовине вазда буду очувани и заштићени“. Радикали су се борили против по државу штетних уговора, какав је био онај о изградњи железнице потписан са сумњивим француским капиталистом Бонтуом, који је ускоро и банкротирао. То је тип уговора који је „непотпун и нејасан, политички штетан и опасан, финансијски теретан и каишарски“ (зеленашки).

Године 1907, поводом покушаја Аустрије да трајно учврсти своју економску моћ у Србији, Пашић је јасан: „Јер када једна држава прими обавезу да пазари код друге државе, и да јој призна првенство над свима другим државама, онда та држава није независна, она је под протекторатом друге државе. А то, господо, Србија није могла допустити!“

9. Русија. У писму свом руском познанику, Зиновјеву, Никола Пашић (кога је Аустријанац Редлих описао као „ватреног русофила и као таквог у исто време ватреног Србина“), каже: „Наша партија у спољној политици држала се словенске и православне Русије, а унутрашњој политици српских обичаја и духа“.

Тврдио је, у том истом писму, да од Запада треба „узимати само техничка знања и науку и користити се њима у словенско-српском духу“, а радикалско политичко „вјерују“ исказао као „свесловенски савез под заштитом Императора и цара руског“.

Због тога је Пашић увек критиковао српску власт кад је одступала од савеза са Русијом; тако је 2. јуна 1881. у Зајечару изјавио: „Наша спољна политика увек је радила против савета Русије, и трудила се да увери европске државе да се наша политика не поводи за саветима Русије, и тражила је симпатије и потпоре западне Европе, а изгубила је симпатије Русије“.

А 1893. године, после пријема код руског цара, Пашић пише: „Казао сам му да у Србији влада уверење и код народа и на срећу код младог краља, да су српски интереси и српска народна будућност тесно везани са могућом и великом православном Русијом, која је покровитељ православља и словенства, та два елемента на којима је српска држава заснована“.

10. Народни договор и народни трибуни. Радикалски лист „Самоуправа“ посебно је истицао: „Ми немамо нарочите барјактаре, немамо вође и шефове… Наша команда је наш братски договор и споразум“. На челу раних српских радикала налазили су се аутентични представници из народа, посебно са села, који су попут Ранка Тајсића били пример народне честитости и политичке мудрости, врсни беседници и харизматични посланици од огромног народног поверења.

Све наведено данас јесте и биће програм и начин политичког рада Покрета Двери, са надом да ћемо бити достојни наследници старих српских радикала.

У Горачићима, на дан обележавања 120 година од Горачићке буне
У име Покрета Српске Двери,

Мр Владимир Димитријевић, члан Политичког савета Покрета Двери
Бошко Обрадовић, члан Старешинства Покрета Двери
Милан Парезановић, члан Руководства Покрета Двери из Драгачева

Ознаке: Горачићки проглас, Никола Пашић, радикали, Српски покрет Двери, српско руски односи, стари радикали