Прочитај ми чланак
Било је успона и падова у односима Срба и Албанаца на парчету земље коју одавно деле. Да ли су данас два народа блиска или су их политичка дешавања сасвим раздвојила?
Путоказ за манастир Високи Дечани показује 155 километара у смеру југозапада од административног прелаза Јариње према Пећи и Призрену. Правац ка северној Косовској Митровици потврђују и похабане српске заставе што се вијоре на бандерама. Претежно нове и широке делове пута јужно од Ибра смењују разлокане деонице и оне у изради, па нам до циља треба више од три сата. „Далеко су ти Дечани”, коментарише возач српске владе Десимир Пантовић, звани Деско, кога бар два пута недељно овде доводи посао. Срећа је што мапу има у глави: ГПС тек спорадично препознаје руту, саобраћајни знаци се не виде од бујице кише. Предбожићна служба у светињи на обронцима Проклетија ближи се крају кад коначно на њу стижемо, пише Национална географија.
У Цркви Вазнесења Господњег је полумрак, гаси се једна по једна свећа на полијелејима дугачким штапом, који служи и за њихово паљење. Свећа има на стотине, треперавог а једнообразог пламена, што мистично осветљава фреске из XИВ века. Монаси целивају иконе и кивот – ковчег где се чувају мошти ктитора краља Стефана Уроша ИИИ Немањића. Шуштање мантија прожима последње слогове молитве. Братија одлази ка манастирској капији, где ће се палити бадњак – то јутро посечене гране храста. Следи их народ, не тако бројан јер се Бадње вече по правилу прославља код куће.
Пева се божићни тропар и, потом, световне песме које објављују Христово рођење. Игуман Сава Јањић на енглеском објашњава гостима из страних земаља суштину домаћег обичаја. Пуцкетање ватре, и на њој сувог церовог листа, меша се са гугутањем голубова, шћућурених у истом склоништу од крупних кишних капи. Ноћ се спустила на манастир, а црква поплочана мермером у две бледе нијансе, иста као 1335. године кад је подигнута, сад се, због магле, види само у обрисима. Иначе је беличаста, сивкаста, жућкаста, ружичаста, зависно од светлости која на њу пада, баш како је замислио которски мајстор фра Вито, католички калуђер.
Смена војника КФОР-а већ је обављена, оклопно возило је замакло у долину, пут града. Обавезу да чувају Дечане војници из Италије, Словеније и Аустрије доживљавају као част и малтене задовољство. Као да се и сами уздају у моћи Светог краља који је манастир одбранио од разних непријатља и освајача, од османлијског до најновијег доба, како истичу верујући. „Посебан однос имају Италијани, навикнути на лепоту”, каже нам отац Петар на послушању гостопримца, мислећи на архитектонско ремек-дело, од Унеска препознате вредности као значајно византијско наслеђе. Доказ великог поштовања италијанских војника је и поклоњена макета витлејемских јасала где је овоземаљски живот почео Исус Назарећанин. Представа је гиздава, са све фонтаном и Дечанима у позадини, постављена испред трпезарије иако искаче из канона православља. Војници радо присуствују божићној литургији, премда се махом крсте целом шаком, с обзиром на то да су претежно римокатолици, и нико им то не замера.
Редовни гости за сваки празник, а посебно за Божић, јесу и чланови италијанског удружења Амици ди Децани („Пријатељи Дечана”), понеки родитељ монаха, верници из околних метохијских села, и једине српске становнице Ђаковице – две монахиње и две старице, као и делегација политичара из Београда и групице новинара. Да су боље политичке прилике, дошле би и комшије Албанци, уверени су калуђери.
„Током рата у манастиру су од паравојних формација биле склоњене многе албанске породице”, каже игуман Сава, не помињући свој ризик и ризик сабраће када су због безбедности болесне превозили својим колима до болнице у Приштини и хранили много гладних уста, о чему сведочи отац Данило, дечански економ. Сада ти исти „од својих” не смеју да кроче у Дечане, већ монахе преко неког само понекад поздраве.
Нису сви тако плаха срца међу мештанима, па Кујтим Кучи, погранични полицајац, с осмогодишњим сином често навраћа у манастирски салон на „чашицу” благог разговора. Сам дечкић то тражи, зажели се тог мирног и пријатног окружења, „Божје куће”, што би рекао његов отац. Мора да се тежи заједништву ако се жели у Европу, наглашава Кујтим, мало на српском, а мало на енглеском.
Исти је повод што косовске власти исказују начелну добродошлицу повратницима док се српска вла-да труди да за то створи услове, у границама могућности. Али напредак иде споро, „корак по корак”, закључује Кујтим. Много шта се дешава тајно, из страха, па и повремени контакти са косовским званичницима. Опстао је и понеки случај „братства и јединства”, крунисан двонационалним браком, који је одолео свим притисцима, па ипак није згодно да се имена супружника објављују у медијима.
Давно су прошли дани кад је задата реч – беса била залог за чување туђе духовности и материјалних добара. „Потомак Биљала Рустема из албанске породице Демукај дошао је 1991. године код тадашњег игумана Високих Дечана и рекао му да се због притиска својих сународника мора одрећи традиције својих предака да ће у случају потребе штитити овај манастир, о чему сведочи игуманово писмо”, објашњава отац Петар стари принцип заштите. Сада опасност вреба и издалека, од симпатизера Исламске државе, чији је графит „ИСИС” недавно освануо на зиду што опасује лавру Немањића. Судске завршнице спорног случаја нема, као ни за повремене увреде које мештани добацују братији, или за минобацачке нападе 2000. и 2004. године. Зато махом, а неки никад ни не излазе из манастирског круга, да не изазивају невоље својим препознатљивим црним одорама.
Известан помак ка бољем ипак се види у чињеници да је Весна Спалевић, родом из Београда, већ осам година радница локалне самоуправе – општинске Канцеларије за заједнице. По њу је срећа и што су прошла времена кад је покушај суживота сматран издајом и што је замењен ставом да једино он има будућности. Она на свој префињен, женски начин помаже у административним питањима – убрзава издавање косовских исправа за странце, како се формално зову личне карте Дечанаца српског држављанства. Са свима је, каже, „добра” јер „добрих, али и лоших људи има на обе стране”. Приватне контакте користи на добробит сународника, као и припадника других мањинских заједница. „Живот на Косову је или сналажење или криминал”, Весна се очито за прво определила. Испод жита се одвијају и једини послови који не познају разлике међу нацијама и спадају у другу одредницу косовског живота, по Веснином сведочењу.
Постоји и треће решење, и њему прибегава манастир Високи Дечани. Збијен уз масив Проклетија, организован је као самоодржива економија, са огранком за иконопис и дуборез, издвојен из туристичког дела комплекса уз помоћ страних, углавном норвешких донација. За радове су ангажоване проверене српске фирме, али су на изградњу спољашњег зида прионули и Албанци. И њима је прилика за посао драгоцена.
Отац Данило брине о бројним стадима крава, оваца и коза. Сир и павлаку справља на најсавременији начин. Компјутер сам одрађује нужне операције. Монах крупног стаса ручно ради само најтеже послове – прање блештавих, никлованих котлова. Смеје се грлено, а смеши очима. Његова срећа је заразна: ничим упоредива радост завладала је и нашим срцима. Заправо, сви овде имају доживљај слободе душе, коју монаси зову благодаћу великомученика краља Стефана.
Пример напретка заједнице двадесетак монаха охрабрио је Српску православну цркву да и студентима оживи Богословију у Призрену, па сад у други семестар улази пета генерација. Обновљено је и свештенство цркава Богородице Љевишке и Светог Ђорђа и манастира Светих архангела након темељне реконструкције грађевина. Тридесеттрогодишњи Иван Крстић, родом из Призрена, године од 1999. до 2007. провео је у Колективном центру Коларе код Јагодине, а потом се иселио у Норвешку. Вратио се 2007. године, склонији да поново изгради срушену кућу но да у Србији буде подстанар. Посао није добио иако је пробао на многим местима, упркос обавези о запошљавању Срба у косовским институцијама. А делимично и захваљујући „нашима” који радна места дају „својима” по личним критеријумима. Ухлебљење му је дала црква, али „она није фирма”, па тако ни свемогућа по овом питању.
Иван се узда у нове српске власти да ће рашчистити остатке „наше самовоље”, да зауставе „градњу вила на Дедињу од новца намењеног Косову” и да убеде косовске политичаре да се држе договора. Решење није у кукању, у „слагању смркнутих лица пред ТВ камерама”, каже, већ у томе да се сви прихвате властите одговорности. „На нама је да чувамо што су нам преци оставили”, убедљиво вели. Али ако ускоро не крене набоље, и он ће с будућом невестом кренути „трбухом за крухом”, куд год да га тај пут одведе.
Потајни суживот две нације постоји и у Призрену, па се оболели Албанци упуте у српске светиње у потрази за јединим што болестан човек жели, о чему такође прича Иван. У призренској кошници чује се понеки дијалог на српском, али су то или Горанци из Драгаша и околине или Бошњаци, становници Средачке Жупе, чији ће неки од старих рећи да им је српски матерњи језик, иако потомци похађају школу на бошњачком. У ћевабџиници код Рамчета, у главној улици – Шардрвану, два Албанца нам се смеше између залогаја. Радо би, кажу, живели са Србима кад би их било, објашњавају вишезначно. И они памте време кад није било важно ко је одакле, већ ко је какав човек, време које чува сећање на комшијски говор.
Косово није „ни наше, ни њихово, већ Божје”, закључио је једном један мудри старац, а нама пренео отац Данило.
Опраштамо се од монаха и сталних гостију као са фамилијом, а игуман Сава је опет заузет, овог пута давањем интервјуа некој телевизији. Последње што нам остаје у очима јесте велелепна црква, још увек могућа окосница заједничког опстанка. Докле год се преноси реч о узајамној помоћи.
Извор: Курир
