Прочитај ми чланак
Црногорски кнез, касније краљ, Никола I Петровић прижељкивао је сина првенца, али је књегиња Милена тог 23. децембра 1864. године родила ћерку. Био је то, ипак, велики празник у Црној Гори и Србији, јер је избором кума мале Зорке (Љубице), коју је крстио српски кнез Михаило Обреновић, најављено приближавање Цетиња и Београда. Кнежев секретар и дворски песник Јован Сундечић у славу њеног рођења написао је: „Здраво, Зорко, први цвету својих светлих родитеља. Расти, Зорко, крепка буди, разгранај се и узори…“.
Била је прво од 12 деце у дому Петровића и оно које највише, изразито црним очима и достојанственим држањем, подсећало на кнеза Николу. Знало се да је његова миљеница и велики понос, јер ју је отворено називао „татиним сином“.
Мајка Милена, ћерка војводе Петра Вукотића, држала је до њеног образовања, па јој је доводила најугледније цетињске учитеље, а значајног трага су оставиле и лекције швајцарске васпитачице госпође Најком. До 1875. године Зорка је похађала и Институт царице Марије, када је отпутовала у Русију, у Санкт Петербург.
Девојке из најзвучнијих породица руске аристократије школовале су се у институту „Смољни“, што је омогућено и једанаестогодишњој кнегињици. Када се, седам година касније, вратила у родну земљу, већ је могла да се укључи у хуманитарни рад, али и потврди свој интелект и начитаност. По чаршији се шушкало не само да је паметна, него и духовита, а по потреби и цинична, врло енергична и снажне воље.
Све то, а највише амбициозност и жеља да се Црна Гора и Србија уједине, дошло је до изражаја по удаји за двадесет година старијег Петра I Карађорђевића, чији је била највећи политички сарадник. Срели су се у Паризу, где је Зорка боравила са мајком. Кнегиња Милена је прижељкивала да ћеркама у Француској пронађе угледне супруге, али се баш у том тренутку у граду светлости затекао син свргнутог српског кнеза Александра, који је у браку са неком од црногорских кнегињица видео нову шансу за лични политички препород.
Био је 30. јул 1883. када су се венчали у Цетињском манастиру. Кум им је био руски цар кога је заступао гроф Орлов Денисов, а стари сват војвода Миљан Вуковић. Свадбено весеље је организовано у духу традиције, богатим ручком, здравицама, певањем и пуцањем. Новинари су задовољно „трљали руке“, извештавајући о слављу над слављима, али су и песници дали своју реч. Остала је упамћена песма Ђура Петровића „Женидба књаза Петра Карађорђевића са књегињицом Љубицом – Зорком“.
АНЕГДОТА
Остала је упамћена анегдота према којој је Никола I на подсмешљиво питање неког страног амбасадора шта уопште могу да извезу из сиромашне земље каква је Црна Гора одговорио: „Ви потцењујете моје кћери“.
За Карађорђевог унука се говорило да је немирног духа, али слабије воље од супруге, која је тачно знала шта жели, па је била његова десна рука. Жеља јој је била да Петар буде на српском трону, а она да буде краљица, па се причало да је чинила све да до тога дође, често делујући врло конспиративно.
Брачни пар је живео на Цетињу, преко пута двора, а када им је ова резиденција постала тесна, саградили су Тополицу – вилу на најлепшем делу барске обале, на рушевинама Салим бегове куле. Зорка и Петар су добили петоро деце: Јелену, касније удату за руског кнеза Ивана Романова, Милену, која је живела само девет дана, Ђорђа, који је и живео и умро у Србији, Александра, будућег краља Југославије, убијеног у Марсеју и Андрију, који је у животу био тек неколико дана. Толико је Зорка маштала о српском трону, да је стално била трудна, како би претенденту на српски престо оставила што више потомака. Међутим, умрла је на порођају Андрије, 16. марта 1890. године, истог датума на који је умрла њена мајка Милена. Постојало је неколико верзија њене смрти: добила је запаљење трбушне марамице, пала је низ степенице у поодмаклој трудноћи, истукао ју је муж. Говорило се да је умрла са речима: „Биће краљ“, мислећи на супруга и Србију, што се и догодило 1903. године, после Мајског преврата и убиства Александра Обреновића и Драге Машин.
Све новине су објавиле тужну вест, а новосадски „Браник“ је написао да је „она унела радост у кнежевски дом Карађорђевића и одликовала се свим добротама људске душе“. Песма „Разболе се зорна Зорка“ још подсећа на прерану смрт кнегиње, која је сахрањена код манастира Светог Петра на Цетињу. Њене мошти су 1912. године пренете у Србију и положене у прву гробницу до олтарске апсиде у новоизграђеној цркви на Опленцу, задужбини краља Петра.
По завршетку Првог светског рата београдске даме су основале хуманитарно друштво „Књегиња Зорка“. Тиме су желеле да наставе њену мисију, јер је била позната као велика хуманитарка, која је помагала сиромашне и болесне, основала болницу у Никшићу и многе културне установе. Ћерка црногорског, супруга српског и мајка југословенског краља добила је и улицу у центру престонице Србије, за којом је толико жудела.
(Вечерње новости)
