Прочитај ми чланакОни који се противе изградњи рудника литијума и бората у Јадру или рудника злата Потај Чука – Тисница код Жагубице проглашавају се незналицама, друштвом лоших намера, бунтовницима без основа, уз обавезну стигматизацију засновану на замени теза, и то од оних који сматрају да је рударство у Србији замајац њеног привредног развоја. Но, то није све.
Просторним планом Републике Србије до 2035. планирано је да ће рудници по Србији ницати као печурке после кише. Овај план наговештава златно доба рударства у Србији. Такво становиште би могло да се прихвати да смо уређена држава и да нам је територија државе десет пута већа, да смо држава која води рачуна и домаћински се односи не само према својим природним биолошким и минералним ресурсима, већ и о становништву и природи где су планирани рудници. Међутим, све је обрнуто.
Ниједан страни инвеститор не долази у Србију зато што је поштује, већ због профита
На делу је огољена распродаја природних ресурса Србије због профита. Питање је ко профитира. Да ли је то држава која узима четири–пет одсто рудне ренте или су то стране компаније (инвеститори) које, разумљиво, због зараде долазе у Србију. Одговор је јасан – ниједан страни инвеститор не долази у Србију зато што је поштује, већ због профита, али и низа погодности које им нуди држава.
Стране компаније претходно су добро проучиле какво је стање у друштгву и какав је однос власти и становништва према животној средини у Србији. Најблаже речено, он је недопустив и немаран, па као такав идеалан за стране компаније које долазе са реалним очекивањима да ће се све лако решити и да је отварање рудника готова ствар. Корупција им је у томе најбољи савезник. Кад они не поштују законе, а што бисмо и ми, вероватан је резон страних компанија.
Предатор увек напада слабији плен који је лакше уловити, поготову онај који не пружа отпор или чак позива грабљивца да га поједе. На пример, канадски инвеститор Dundee Precious Metals и његова кћерка фирма Avala resources из Београда планира да рудник злата Потај Чука –Тисница ради седам година и да експлоатација руде буде површинским коповима. То личи на стратегију – уложи, покупи, уложено врати, заради и бежи, а Србији ће остати да санира девастирани простор, или ће наставити сопственим снагама, ако их буде било, да и даље цијанидом екстрахује злато, а можда ће брзо наћи страну супституцију у комшилуку. Тако велики захват не напушта се тако лако ако је процењен као исплатив за компанију. А шта ће бити угрожено и уништено за тих седам година може се видети из предлога пројекта. Само ћу навести један, довољно застрашујући податак – да шуме, и то веома квалитетне, чине 54 одсто (приближно 158 квадратна километра), а пољопривредно земљиште 35 одсто (102,34 квкм), заједно 89 процената (260,28 квкм). Истовремено, на рударски комплекс отпада само 3,6 одсто од 290 квкм површине рударског обухвата предвиђеног просторним планом [Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 2021].
Рударење у Мајданпеку доприноси загађивању животне средине, и што се мање зна, огромном повећању броја самоубистава
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Рудници не доносе процват привреде и становништва
Тврдње да рудници доприносе процвату привреде и становника демантују бројни примери, пре свих Мајданпек. а ни Бор није далеко. A кинеска компанија Зиђин, као да је држава у држави, без задршке шири рударске апетите и планира расељавање читавих насеља у околини Мајданпека и Бора.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Критичари противника изградње рудника истичу да се о свему мора питати рударско-геолошка струка, а не некакви петиционаши, учене незналице и друга „тевабија“ у виду еколога, екологиста, „зелених”, уметника и јавних личности. Свакако, јер се то од рударско-геолошке струке и очекује.
Но, такав глас изостаје и то онај којине напада опоненте отрцаном заменом теза („хоћете мобилне телефоне,а нећете литијум за његове батерије”или „хоћете струју, а нећете термоелектране на лигнит“ итд.) или их бар аргументовано оповргава, а критички се односи према ономе што се дешава са рударством у Србији (није само вађење руде, већ и коришћењеприродних ресурса на површини).Требало би објаснити јавности шта су предности, а шта мане оваквог начина рударења, и да ли има и алтернатива, а ако их има, зашто се оне не примењујуили када би могле да буду примењене.
Вучић: „Немамо право да угрожавамо животе већег броја људи него што је то било предвиђено!“
Нико иоле паметан и образован није против рударства, али јесте против начина како се оно остварује не ведећи рачуна о становништву и животној средини. У крајњем случају против је безобзирне распродаје природних ресурса. Да ли држава уопште размишља о стратешким резервама или је све на предају по распрострањеној и незрелој мантри „хоћу сад и хоћу све”.
Није било која територија на планети, па и ова мала којом располаже и баштини Србија, Месечев пејзаж да се може са њом радити без икаквих обзира, не водећи рачуна шта обитава на површини изнад рудног лежишта и предвиђених депонија. Ни пустиња није без живота, напротив одликује је веома необичан и јединствен живи свет екстремофила, те се и те како води рачуна шта би могло бити уништено или постати угрожено. А Србија, ваљда знамо, није пустињски регион. Њену територију карактерише скоро свуда плодно, или бар искористљиво земљиште, потенцијална климатогена вегетација (екосистеми) су шуме, вековима крчене управо због плодног земљишта, ливада и пашњака, које су те исте шуме створиле. Све то је „упаковано“ у лепе и питоме, често контрастне пределе… И да не набрајам даље.
Напуштена и загађена рударска зона у Кини, пуна соли и разних отрова, остављена су затрована
Ако се, на пример, погледају документа Рио Саве експлорејшн о руднику литијума и бората, која се односе на животну средину, врло је јасно да је њима оно што је на површини рудног лежишта, а то је становништво, земљиште, шуме и ливаде, најмање важно. То су жртве које скоро ритуално и без гриже савести подноси држава Србија на олтар профита страних компанија. Да је тако показује, вероватно ненамерна, изјава председника Србије „да немамо право да угрожавамо животе већег броја људи него што је то било предвиђено првобитним плановима“.
Фирма Рио Сава прекршила или заобишла десетине закона откако је дошла у Јадар и Рађевину
Такав однос показује и то да и поред вербалне забране рада на стварању рудника, изречене од стране премијерке, Рио Сава немилице сече шуме на откупљеним имањима и припрема се терен за рудник, иако је таква сеча на приватним имањима законом забрањена. То је само један од десетине закона Републике Србије које је фирма Рио Сава прекршила или заобишла откако је дошла у Јадар и Рађевину да истражује рудна лежишта.
Или у Просторном плану подручја посебне намене Потај Чука – Тисница, претходни јавни увид (НАУС, 2021) пише, тачније преписано је из кратког одељка о животној средини у NI 43–101 Technical Report: Timok Project, Pre-Feasibtftty Study, Zagubica, Serbia, Dundee Precious Metals Inc., 30. Mart 2021, у коме о пројекцији утицаја на животну средину пише „да ће доћи до уништавања неколико километара речног станишта (не каже се која је река или речица у питању) што ће утицати на биодиверзитет. На локалитету (не зна се ком) y реци живи поточни рак који је осетљив на промене водостаја и брзину тока и погоршање квалитета воде“. А шта ће бити са 157,94 квадратних километара шума или 53 одсто биланса намене простора будућих рудничких активности, о томе ни речи.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
План страних инвеститора: Уложи, заради и бежи
Инвеститор планира да рудник злата Потај Чука – Тисница ради седам година. дакле, уложи, заради и бежи. Србији ће остати да санира девастираних 290 квадратних километара, а сада се на 89 одсто те површине налазе шуме и пољопривредно земљиште. Биолошки ресурси јесу обновљиви, али овај обим похлепе природа не може да прати.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Иако се ради о претходној студији изводљивости, то показује колико мало или нимало наведена компанија, а и све друге које су дошле у Србију, придају значаја очувању животне средине, становништву и заштити природе. Оно што не би смели ни да помисле у својој држави, овде себи дозвољавају да раде без имало скрупула, обично обавијено пријемчивом амбалажом велике бриге за животну средину и становништво.
Заклињу се да ће све бити одрживо и враћено у пређешње стање, помињу се европске и светске норме, зелено рударство, а све се ради супротно, што наше и страно искуство недвосмислено показују. Једном речју, Јадар и Рађевину нико неће моћи да препозна како ће то бити „лепа“ и масивна девастација. О Потај Чука – Тисница руднику злата у коме ће се овај племенити метал екстраховати, за сва жива бића убитачним цијанидом и са три површинска копа и да не говорим.
Лаж да ће отварањем рудника процветати привреда
Зар није довољна опомена хаварија рудника злата Баја Маре у Румунији 2000. када се цијанид излио у реку Самош, а одатле у Тису и Дунав и изазвао нечувени помор рибе али и свих водених организама, као и оних који су били у ланцу исхране. Биле су потребне године да се река Самош колико-толико опорави од овог екоцида.
Тврдње које су као кључни агумент уграђене у намере да ће са отварањем рудника процветати привреда и крај који је жртвован, демантују бројни примери. Довољно је видети неразвијену рударску општину Мајданпек са процентуално највећим бројем корисника дрога у односу на број становника, па да видимо размере безнађа које овај „просперитет“ оставља за собом. Ни рударски и загађени Бор није у том погледу далеко.
Да не говоримо о расељавању читавих насеља у Мајданпечком и Борском округу, укључујући и Злот, које планира кинеска компанија Зиђин ширећи, без задршке, своје рударске апетите у североисточној Србији на начин као да су држава у држави.
Према томе, колеге критичари оних који се противе оваквом мегаломанском и неконтролисаном рударству, али и другим нерационалним и антиеколошким пројектима, на вама је да се изјасните да ли сматрате да су злато, сребро, бакар или „бело злато“, како је макетиншки прекрштен литијум, једино што у Србији и на овом свету сија и вреди. Поуздано знам да је хлорофил сјајнији и вреднији, а биће још више ако наставимо овако недомаћински и расипнички да се односимо према живој природи. Биолошки ресурси јесу обновљиви, али ако се темпо и обим људске похлепе настави, то природа неће моћи да прати. Онда долазе као казна непредвидиве и суморне последице по људски род, али и сваку локално-регионално заједницу. Историја човечанства је пуна таквих примера.
Србију би требало очистити постала је све прљавија и непогоднија кућа за живот
Србија је на раскршћу, ако већ није кренула странпутицом. Прво, Србију би требало очистити, јер, откако је почела транзиција, постала је све прљавија и непогоднија кућа за живот. Само ставити филтере на димњаке термоелектрана и других извора аерозагађења и пречистити отпадне комуналне и индустријске воде био би велики помак у том правцу.
За то су потребна не само огромна материјална средства, већ и воља и одлука да се проблеми животне средине постепено, али приоритетно, темељито и плански решавају, а не затрпавају новим и још драстичнијим случајевима немара и одсуства бриге према ономе што одређује опстанак сваке људске заједнице – здрава и чиста животна средина. Упоредо би требало аргументовано размотрити досадашњу нетранспарентну распродају природних ресурса, што значи да би на један тас ваге требало ставити колико кошта оно што се даје или продаје (неће бити да је оно што се продаје без цене или да је садржано једино у цени експропријације), а на други, шта се од продаје добија и ко добија.
Сва досадашња истраживања показују да претеже први тас, те би то требало да буде главни аргумент за доношење одлука шта је, дугорочно гледано, важније и најцелисходније за државу и њено становништво. Уколико се настави оваква стихијска распродаја у бесцење нејвреднијих територија Србије, њена будућност биће неизвесна и упитна. Сирена узбуне се све гласније чује.
Владимир Стевановић, члан САНУ, професор Биолошког факултета у Београду у пензији
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 27, 2022
