Прочитај ми чланак

СТРАШАН ГРЕХ ЈУГО-СРПСКЕ, БЕОГРАДСКЕ ЕЛИТЕ: Још један оклеветани рат

0

Страшан је грех наше југо-српске београдске елите, коју са радошћу дочекују тамо где неки од нас никад неће моћи да кроче.

Ко год није био у рату, у униформи и у рову, ко није гледао мртве крај себе као неизбежни део пејзажа и свакодневице што га окружује и притиска, ко није слушао заглушујући тресак експлозија од којих му се слух тако поремети да више не зна шта је лево, шта десно, шта горе, а шта доле (док се тетура као пијан), ко није осетио смрт како лети, у фијуку гранате или метка, тик крај њега… – не може да зна. колико је то тамо озбиљно и судбоносно важно

И увек ће боље проћи (као и иначе у животу) они који лукаво сачекају да прође сукоб и апокалиптички тресак судара две војске и две државе, па онда брже-боље искачу из својих склоништа са већ спремљеном „идејом помирења” и изанђалом причом како су „сукобе изазвали политичари, неодговорни појединци, идеолошки екстремисти, уличне силеџије и пси рата” (а народи се, наравно, „воле и међусобно разумеју”).

Па, парадоксално, испадају много бољи људи, некако хуманији и нормалнији они најсебичнији, они што никада ништа нису ризиковали, ништа жрвовали – од оних који су у том истом рату све изгубили (многи и живот).

РАТ И СУДБИНА

То је дрипачка фора свих „миротвораца” са унапред спремним калкулатором и укљученим таксиметром (за очекивани добитак од оваквог свог профитабилног и лукавог става). Сви ти „хероји пацифизма” и наводни „борци за мир у региону”, што самохвалисаво иступају са тезом како су „сви криви” (осим њих, наравно), лицемерно изједначавајући борце свог народа са њиховим и нашим непријатељима. Они што се моле „за све погинуле у рату”, релативизујући тако све што се заиста догодило, изједначавајући јасеновачке убице и њихове жртве, џелате и страдалнике и у оном прошлом (никад завршеном) и у овом сад рату.

Као да је лакше и лепше устајати у четири ујутро и кретати у лице смрти по највећој хладноћи или врућини, чекајући своју смрт у неком јарку крај пута него пити капућино са непријатељима вашег народа у топлом и пријатном амбијенту, са све лепотицама свих нација око вас (које вас мило и са наклоношћу гледају, овако „просвећене” и „урбане”).

То је страшни грех наше југо-српске, београдске елите „бораца за мир”, оних које са радошћу дочекују тамо где неки од нас никад неће моћи ни да кроче (под претњом хапшења, осуде и затвора). Њихов морални пад у блато срамног одрицања од судбине свог народа биће, верујем, неупоредиво боље и јасније примећен у објективним и много праведнијим проценама будућих српских генерација на ову тешку и више него деликатну тему.

А сваки прави рат (крвав, пун страдања и несреће) је све само не обична „насилничка игра” залуђених шовиниста, испуњених мржњом према непријатељима. То је најчешће једини начин опстанка сваке нације у историји, оно од чега суштински зависи њен успех или пропаст, победа или пораз, ширење или сужавање граница и суверенитета.

ГОРИ ОД ДЕЗЕРТЕРА

Рат је неизбежна судбина сваке народне заједнице окупљене унутар граница своје државе, довољно одлучне да се избори за своје место у историји. Највећи губитници зато нису они који „губе рат”, већ они који га не разумеју, избегавају га по сваку цену, осуђујући га већ у начелу и без обзира на околности и реално стање ствари.

А најнеморалнији (гори и од поменутих дезертера из судбине свог народа онда када је тешко) су они који презиру своје истоверне и сународничке ратнике и првоборце, ветеране и хероје. Они који потцењују рат, било га избегавајући, било га злоупотребљавајући и гурајући у заборав (попут регента Александра након Првог светског рата и његовог односа према јунацима који су поднели речима просто неописиву жртву, да би на крају били одбачени и маргинализовани од државе коју су ослободили и својом крвљу омогућили њено постојање).

Њима желим – не кријем – вечне и паклене муке да би осетили макар део онога што су након Великог рата исплакали и изгрцали ратни инвалиди и сирочад без очева палих „тамо далеко” зато да би се нова југословенска елита опуштено забављала уз фокстрот, даме у скупим крзнима, аплаузе дојучерашњих противника, луксузне лимузине, прелепе дедињске виле и обавезни француски шампањ.

Рат је пре свега озбиљна ствар, неизбежни део наших живота и историје наше српске Отаџбине. Нешто чему треба прићи са страхопоштовањем и искреним покушајем разумевања (почевши од братске руке помоћи свима који су у блатњавим рововима и у сталном дружењу са смрћу постајали озбиљнији и одраслији него што су били пре тога). Судбинска мера нашег националног карактера и онога што смо заиста.

Рат. Неком брат, неком трагедија. А понеком и прилика за уносну издају свог народа.

Фејсбук страна Д. Бокана