Прочитај ми чланакПроизводња је омогућила привредни развој најјачих економија данашњице. Али, у свету који се мења, индустријско запошљавање је прерано досегло врх, пре него што су сиромашније земље имале шансу да се обогате.
Производња је омогућила привредни развој најјачих економија данашњице. Али, у свету који се мења, индустријско запошљавање је прерано досегло врх, пре него што су сиромашније земље имале шансу да се обогате.
Пре пола века за брање 2,2 милиона калифорнијског парадајза за кечап било је потребно чак 45.000 радника. Шездесетих година научници и инжењери Калифорнијског универзитета „Дејвис“ створили су дугуљасти парадајз који је могао да се бере машински, па је делотворан механички берач могао да обере поље у једном пролазу.
Почела је битка за спасавање радних места.
Како је универзитет финансиран јавним новцем могао да улаже у истраживања која одузимају посао пољопривредним радницима и помажу само великим одгајивачима? То питање постављало се у тужби коју је 1979. против „Дејвиса“ поднело удружење за заштиту радника на фармама.
Савез пољопривредних радника Сезара Чавеза ставио је заустављање механизације на врх свог списка законодавних приоритета. Године 1980. министар пољопривреде у кабинету Џимија Картера изјавио је да федерална влада више неће финансирати истраживања која могу да доведу до „замене прикладне и за рад спремне радне снаге машинама“.
Данас је битка за спасавање радних места другачија.
Она одјекује у обећању Хилари Клинтон о „победи у светском надметању за фабричке послове и производњу“. Она живи у позиву Доналда Трампа да се раскине НАФТА и наметне царина од 45 одсто на робу увезену из Кине, и у општеприхваћеном покличу Бернија Сандерса против трговинских споразума.
Исход ће вероватно бити сличан.
Обустава истраживања можда је успорила механизацију калифорнијске жетве, али до 2000. године свега пет хиљада радника у Калифорнији је брало и сортирало тадашњи годишњи принос од дванаест милиона тона парадајза.
Радна места неумитно нестају и у америчким фабрикама. Но, упркос политичкој реторици, главни проблем није глобализација.Број радних места у фабрикама опада широм света.
„Налази су непорециви“, каже Џозеф Стиглиц, нобеловац и економиста на Универзитету Колумбија. „Број радних места у производњи смањује се јер је повећање продуктивности знатно премашило повећање потражње за робом.
„Последице те појаве погрешно схватају многи, не само политичари који покушавају да реше проблем паролама.
„Вероватноћа да ће се производна индустрија опоравити равна је нули“, наводи професор Стиглиц. „Вероватно ћемо добијати мањи део све мањег колача.
„Током 20. века број радних места у пољопривреди спао је с 41 на два одсто укупне радне снаге иако је производња драматично порасла. Од 1950. удео фабричких радних места опао је с 24 на 8,5 одсто, а опадаће и даље.Број радних места у производњи смањује се у читавом свету. Стратегије раста тих послова у једној земљи уништиће их у другој, па ће укупан број остати исти.Губитак ових радних места створио је многе невоље у САД, али за бројне раднике из мање развијених делова света то је права пропаст.
Јапанска дуготрајна стагнација може се протумачити као последица вишедеценијске стратегије развоја због које је земља сувише зависна од производње. „Ушли су у слепу улицу“, вестициону стратегију на Пословној школи Колумбије. „Не смањују број радних сати довољно брзо да одрже корак с неопходним смањивањем обима рада.
„Најбогатије земље почеле су деиндустријализацију пошто су се већ обогатиле и стекле корист од стручне и вредне радне снаге која је могла да пређе у добро плаћену услужну делатност како су све имућнији потрошачи све мање прихода издвајали за материјална добра, а све више за уживање, медицинску негу и друге услуге.Сиромашније земље имају мање избора. Ако је смањење броја производних радних места у САД натерало многе раднике да прихвате слабо плаћене послове у продаји, замислите невоље земаља као што је Индија у којој је запосленост у фабрикама већ на врхунцу, али приход по глави износи свега двадесет пети део прихода у САД у најбољим данима.
„Земље у развоју трпе прерану деиндустријализацију“, каже Дани Родрик, водећи стручњак за међународну економију и професор на Факултету „Кенеди“ Харвардског универзитета. „Запосленост и деиндустријализација су на далеко нижем нивоу прихода.
„То се дешава и производном џину какав је Кина, која је досегла врхунац извозне индустријске стратегије уз много мањи ниво прихода него њени успешнији азијски претходници Јапан и Тајван.За сиромашније земље Азије, Африке и Латинске Америке пад производње као обилног извора радних места значи крај најбољег пута ка богатству који је савремени свет већ прешао.
Производња, сматра професор Родрик, може брзо да запосли мноштво неквалификованих радника. „Отварање фабрике играчака може да стави земљу у брзи производни лифт, што традиционална пољопривреда и услуге не могу“, каже он.Штавише, производња није ограничена малим домаћим тржиштем. Извоз у свет је једноставан, па дозвољава индустрији да расте и даје земљама у развоју времена да се успну уз лествицу прихода, обучености и модернизације.
Сировине које су главна извозна роба многих сиромашних земаља не носе те предности. Запошљавају мање радника и доносе мању додату вредност. Не подстичу усавршавање и излажу земље бурним променама цена сировина.
Врхунске услуге као што су финансије и програмирање добро су плаћене, али те секторе већина сиромашних земаља не развија. Услужна делатност у сиромашним земљама своди се на кућне послове, мале приватне продавнице и слично. Пошто тај сектор не доноси раст производње и начелно је изолован од стране конкуренције, не може да извуче земљу из сиромаштва.
Први велики прелаз с пољопривреде на индустрију почетком 20. века добро подмазан јавном потрошњом током два светска рата ослободио је раднике окова далеко делотворније него било која револуција Карла Маркса.
Садашњи прелаз с производње на услуге је замршенији. У сиромашним земљама, каже проф. Родрик, радници морају да смање своје снове о напретку. „Ко зна како ће се снаћи политички системи“, пита се он.
