Прочитај ми чланакОпште је место да се информативни свет заувек променио доласком доба интернета. Док су у прошлости медији естаблишмента били једини извори вести и ставова, сада се тврди да, с обзиром на практично неограничену доступност независних аутора, чињенице више не могу да се сакрију, и да ће „истина изаћи на видело“.
Нажалост, то је далеко од реалности, бар кад је реч о питањима рата и мира. Мада је масовна појава кабловских ТВ канала, а затим и интернет медија резултирала мањим уделом читаности америчких естаблишмент ТВ мрежа (ABC, CBS, NBC, плус CNN) и новина (New York Times (тзв. “службене новине”) и Washington Post) него у прошлости, они још увек имају суштински монопол на легитимитет и јавни значај информација.
То значи да чак и кад „алтернативни медији“ – што је већ само по себи омаловажавајући термин који треба да укаже на претпостављену непоузданост њиховог садржаја – преносе и документују информације које нису у складу са званичном партијском линијом коју гурају престижни медији у симбиози са својим владиним изворима, они се комотно могу игнорисати.
Упркос широкој доступности независних интернет медија, вести и коментари о питањима везаним за националну безбедност у САД и Западној Европи имају скоро совјетску фасаду једнообразности. За разлику од праксе тоталитарних држава 20. века, одржавање веродостојности званичних медија не захтева физичку репресију алтернативних извора. Уместо гушења дисидентских тонова, довољно је одржавати улогу главних медија као чувара капије и сертификатора поузданости. Информације које потичу из „алтернативних“ кругова постају поуздане и јавно релевантне тек када их преузму и пренесу „мејнстрим медији“ (МСМ), који дају валидност датој информацији и њеном наводно „алтернативном“ извору. Све док се то не деси, алтернативне информације и мишљења, а поготово она супротна МСМ/владином/корпоративном наративу, се игноришу и подводе се под категорију „теорија завере“ или „интернет чаврљања“, или се чак означавају злокобном етикетом „порицања“ неке већ установљене, обавезне истине, попут „босанског геноцида“ или „српске кривице“.
И тако „невалидиране“ информације и гледишта постају нека врста америчког самиздата, који се толерише али нема никаквог утицаја на ствари од јавног значаја. На пример, када је реч о догађајима везаним за балканске сукобе из 1990-их (Маркале, Сребреница, Рачак, трговина органима од стране „Ослободилачке војске Косова“, итд.), информације које дискредитују званичну верзију тих истих догађаја су одавно доступне, али без икакве моћи да потисну већ установљене верзије, макар у облику поновног сагледавања.
Ове седмице смо добили два уочљива примера како се ова маргинализација чињеничног извештавања и анализе одвија сасвим отворено. Оба су повезана са Сиријом, тренутно најврелијом тачком опасности од избијања озбиљног глобалног сукоба. У првом случају, реч је о детаљној анализи улоге Сједињених Држава и њихових савезника у претварању Сирије у игралиште за џихадистичке групе повезане са Ал Каидом. Други пример, пак, оповргава тврдње да је сиријска влада Башара ел Асада „користила хемијско оружје против сопственог народа“.
Чланак награђиваног истражног новинара Герета Портера „Како је Америка наоружавала терористе у Сирији“ представља дефинитивну анализу тога како су америчке агенције – а поготово ЦИА – током последњих шест година упумпавале новац и оружје у сиријски сукоб, потпуно свесне чињенице да добитници помоћи нису само исламистички терористи, већ и огранци, савезници или изданци Ал Каиде. Како пише Портер:
„Пропоненти ове политике дотурања оружја сматрају да је она неопходна ради сузбијања иранског утицаја у Сирији. Међутим, тај аргумент заобилази оно право питање које произилази из историјата те политике. Сиријска политика Обамине администрације је фактички издала амерички интерес који је требало да буде камен темељац „Глобалног рата против тероризма“ – уништавање Ал Каиде и њених огранака. Уместо тога, Сједињене Државе су подредиле тај анти-терористички интерес интересима својих сунитских савезника, и тако помогли стварању нове терористичке претње у срцу Блиског истока.“
Портер открива и детаље о томе како је ЦИА служила као канал за оружје из залиха збаченог и убијеног Муамера ел Гадафија, и пребацивала га из Либије својим терористичким колегама у Сирији. Додатно узнемиравајуће за оне који прате успон исламског радикализма у Европи је учешће централноевропских и балканских земаља – укључујући и Србију, за коју би човек помислио да је већ имала довољно искуства са амерички-подржаним џихадистима да се не меша у ово:
„Тајне испоруке оружја из Либије од стране ЦИА су нагло стале у септембру 2012. кад су либијски милитанти напали и спалили огранак америчке амбасаде у Бенгазију који је служио за подршку операцији. Међутим, до тада се већ отворио много већи канал за наоружавање анти-владиних снага у Сирији. ЦИА је Саудијце повезала са једним високим хрватским званичником који је понудио продају великих количина оружја преосталог из балканских ратова 1990-их. И ЦИА им је затим помогла у куповини оружја од трговаца и влада неколико других земаља бившег совјетског блока.
Пуни оружја купљеног преко либијског програма ЦИА и од Хрвата, Саудијци и Катарани су драматично повећали број летова војних теретних авиона ка Турској у децембру 2012. и наставили тим интензивним темпом током следећа два и по месеца. Њујорк тајмс помиње укупно 160 таквих летова закључно са средином марта 2013. Најчешће коришћени теретни авион у Персијском заливу, Иљушин ИЛ-76, може да понесе око 50 тона терета по лету, што указује на могућност да је чак 8.000 тона оружја ушло у Сирију преко турске границе крајем 2012. и током 2013.
Један амерички званичник је о том новом нивоу испорука оружја сиријским побуњеницима говорио као о „поплави наоружања“. А једногодишња истрага Балканске истраживачке мреже (БИРН) и Пројекта за извештавање о организованом криминалу и корупцији (Organized Crime and Corruption Reporting Project) је открила да су Саудијци намеравали да изграде моћну конвенционалну војску у Сирији. „Сертификат крајњег корисника“ за оружје купљено од једне компаније из Београда, Србије у мају 2013. укључује 500 совјетски пројектованих ПГ-7ВР ракетних лансера који могу да пробију чак и тенкове са тешким оклопом, уз 2 милиона комада муниције; 50 лансера противтенковских ракета Конкурс и 500 ракета, 50 противавионских митраљеза монтираних на оклопна возила, 10.000 оквира касетне муниције за ракетне лансере ОГ-7 који могу да пробију тешке панцире; четири БМ-21 ГРАД камиона са монтираним вишецевним ракетним лансеримаа, који испаљују по 40 ракета одједном, са дометом од 19 до 30 километара, заједно са 20.000 ГРАД ракета.
Сертификат крајњег корисника за још једну саудијску наруџбину од те исте српске компаније наводи 300 тенкова, 2.000 РПГ ручних бацача ракета и још 16.500 других ракетних бацача, милион комада муниције за ЗУ-23-2 противавионске топове, и 315 милиона оквира за разне друге врсте пушака.“
Други чланак „за обавезно читање“ који су званични кругови у Вашингтону такође игнорисали је „Трампова црвена линија“, који је у немачком Die Welt-у објавио познати истраживачки новинар Симор Херш. Не улазећи у детаље, Херш је потврдио оно што су независни посматрачи тада говорили: да инцидент који се 4. априла ове године десио у граду под контролом Ал Каиде у сиријској провинцији Идлиб није био напад хемијским оружјем од стране сиријских владиних снага. Још горе, пише Херш, амерички војни и обавештајни званичници су одмах обавестили председника Доналда Трампа о тој чињеници. Ипак, пре него што је икаква истрага могла да буде спроведена, Трамп је 7. априла наредио напад одмазде против сиријске авио-базе из које је напад наводно спроведен – уз аплауз његових критичара. На пример, Фарид Закарија са CNN-а, који је до тада био жестоки Трампов критичар и који је његово председниковање подругљиво окарактерисао као „циркус“, је следећег дана изјавио: „Мислим да је прошле ноћи Доналд Трамп постао председник Сједињених Држава.“
Овај експлозивни Хершов чланак за Die Welt су МСМ толико игнорисали да је постао невидљив. Треба напоменути да је Херш, иначе дугогодишњи сарадник престижних МСМ издања попут Њујоркера и Њујорк тајмса, претходно у London Review of Books (пошто ни један амерички медиј није то хтео да објави) објавио анализу напада отровним гасом „сарин“ у сиријском граду Гута 2013. године, за који је лажно оптужена сиријска влада. Међутим, како тврди Die Welt, London Review of Books је одбио овај његов последњи чланак: „Уредници (London Review of Books) су га прихватили, платили и спремили га за објаву пошто су претходно проверили чињенице, али су на крају променили мишљење, како су рекли Хершу, услед забринутости да би њихов часопис био изложен критикама због тога што се наиглед ставља на страну сиријске и руске владе у вези догађаја (у Идлибу) од 4. априла.“ Могућност да су сиријска и руска влада можда у праву очигледно није много утицала на уреднике.
Можда је подударност, а можда и не, тек два дана после објављивања Хершовог чланка, гласноговорник Беле куће Шон Спајсер је упозорио Дамаск да су амерички обавештајци открили активности које указују на припреме за „још један“ (односно репризирани непостојећи априлски напад у Идлибу) напад. Ако „г. Асад буде извршио још један (!) масовно убиствени напад хемијским оружјем, он и његова војска ће платити високу цену“, рекао је Спајсер. Поврх тога, америчка амбасадорка у УН, Ники Хејли, је изјавила да ће САД оштро реаговати на „било какву“ употребу хемијског оруја, без икакве квалификације да ли се то односи на сиријску владу или не – што представља опасан позив џихадистима да изврше још један напад хемијским оружјем под лажном заставом. Хејли је додатно запретила да ће Русија и Иран такође бити сматрани одговорним.
У року од два дана после Спајсеровог упозорења, Министар одбране Џејмс Метис је изнео тврдњу да је претња уродила плодом, и да Сирија ипак неће извести напад хемијским оружјем: „Они то нису урадили.“ Прецизније речено, Метис је себи приписао заслугу за недогађање нечега што се ионако не би ни догодило, а што би наводно била реприза претходног догађаја који се такође није догодио.
Ако све ово звучи извитоперено и бизарно, то је зато што и јесте. Можда су Спајсерова претња и Метисова тврдња да је иста уродила плодом били замишљени као трик који се у Пентагону назива „Кабуки игра“, тј. празна представа и бука, можда у циљу дизања улога и представљања Американаца као „опасних момака“ уочи очекиваног сусрета Трампа и руског председника Владимира Путина на састанку Г-20 у јулу. Или је то, пак, била само епизода у оквиру Метисовог и Тилерсоновог настојања да очисте блискоистични русвај који је створио Трампов зет Џаред Кушнер.
Чињеница је да нико није сигуран у одговор, осим непосредних учесника. Оно што је сигурно је да амерички сејачи лажних вести, који су увек ефикасни као преносници за непотребне ратове, практично нису ни од какве помоћи кад је реч о утврђивању истине.
