Зло Вучићеве диктатуре има женско лице, и оно се налази у разним „појавама", од који су две истакнуте: једна му је „сенка" и седи у кабинету, можда и спава у њему кад затреба, а друга је опасан хомо мултиплеx, води ресор министарства енергетике и Србија ће тек да упозна њену праву природу. О целокупној слици Вучићевог блата у који је уваљао читаву Србију, поново пише немачки Дер Спиегел. Али, шта о томе мисли немачки БНД, то ће се тек видети...

На свом редовно-ванредном обраћању анестезираној нацији, 8. августа ове 2023. године, неумољиви властодржац стао је испред своје електронске, вишенаменске, кинеске табле и почео да објашњава како ће Београд ускоро постати „светска метропола“, да ће бити изграђен градиозни национални стадион, да ће свако за два и по сата стићи из Београда до Будимпеште, да ће бити изграђен читав нови „град у граду“, да ће Србија зарадити милијарду евра од предстојећег догађаја „који смо сви чекали“ (Еxпо), те да ће сви имати плате најмање 800 евра и много тога још. „Ујединимо се око овога“, позвао је Вучић све њему лојалне и оне који то хоће да буду. Ето, у знак добре воље преместиће гвоздени железнички мост према Земуну, да га претворе у пешачки како би премостили део Дунава и спојили обалу са Великим ратним острвом.

Непуних пар минута након ове дуготрајне тираде, препуне пустих снова и понеког реалног али прескупог посла, острвио се на „сиротињу рају“, па је напао раде људе да превише иду на боловања (а, уствари, иду да беру малине!). Па је оптужио све оне који су на пољопривредним имањима добили финансијске субвенције од државе, да су „паре узели а ништа нису урадили“, па је показивао испринтане сателитске снимке како би доказао то о чему прича.

Бескрајна је дрскост Александра Вучића, човека који је грађане Србије за десет година барем десет пута жестоко „пресвукао“, са уличног сленга преведено, опљачкао до голе коже.

А, специјално се острвио на Београд, и то на онај стари Београд који њему очигледно иде на лабилне нерве, јер, ипак, упркос томе што је ту рођен, он је мали искомплексирани дођош који је то рано препознао схвативши да нема у овом граду оне кључне, породичне и културолошке корене. И то не би био проблем, да је то здрава личност, јер, и други су дођоши, па су некако постали Београђани. Али, не и Александар Вучић.

Зато руши све редом, или „реконструише“, да их нико више не препознаје.

Током једне такве реконструкције зграде у Страхињића Бана 73 на Дорћолу, последњих недеља, потпуно је уништена драгоцена унутрашњост стана у коме је провео последњу трећину живота Драгиша Брашован (1887.-1965.), један од најзначајнијих српских архитеката 20.века. Брашован је био оснивач модерне архитектуре у ранијој Југославији и у раздобљу након Другог светског рата. Најважнији његови радови изведени су у Београду, почевши од бивше Есконтске банке у Нушићевој 4 и изградње „Руског цара“ у Кнез Михаиловој улици, кроз низ репрезентативних породичних вила као што су куће Рицхарда Шкаке у Делиградској 13 (данас амбасада Белорусије) и Ђорђа Генчића у Крунској 51 (данас музеј Николе Тесле), које сведоче о просперитетном карактеру међуратног раздобља српске грађанске културе, до зграде Државне штампарије (касније БИГЗ), хотела Метропол и многих других.

Вучић је зграду БИГЗ-а већ „освештао“ и предао у приватне руке које ће јој дати „нови изглед“, зграду Музеја Николе Тесле је њему близак човек одлучио да исели и присвоји, а музеј пресели у неки нови простор… Тешко је набројати све свињарије које је овај искомплексирани и подмукли човек спреман да направи на штету Београда, а, наводно, све из најбољих намера, јер, „то нико пре није урадио, а ми смо урадили“.

Око себе је окупио себи сличне, опасне протуве, „оркестар“ превараната какав до сада није виђен. Међу његовим „звездама“ које повремено изведе на сцену (ко се још сећа малог, феминизираног, смешног и испрепаданог министрића финансија, неког Лазара Крстића, или, неког министрића просвете који се хвалио да не зна ни реч енгелског језика али се разуме у физику, или једног ноторног алкохоличара који је био министар нечега са идејом да Србија прокопа „трасу“ Морава-Вардар-Егејско море, уз помоћ кинеског кредита од 100 милиради евра)?

Након дуже од једне деценије, преваранти које Вучић изводи све су опакији. Неки од њих и школовани. Осим Синише Малог, Вучићевог Мефиста који већ сад може да израчуна колико ће државу коштати њихови заједнички затворски дани, појавила се недавно и Дубравка Негре Ђедовић, за коју се сазнало ових дана да се удала за неког Дамира Хандановића, „истакнутог члана“ Српске напредне странке, кога је Вучић, на опште згражавање, именовао за директора Центра београдских фестивала (ЦЕБЕФ) у чијој су надлежности Белеф, Бемус, Фест и Софест. Јер, тај Хандановић је човек телевизије Пинк, човек који је компромитовану певаљку Светлану Ражњатовић „продуцирао“, а од школе је завршио средњу, као техничар за расхладне уређаје. Ово задње није проблем, поштен је то занат, него правни факултет у Новом Саду кога се докопао а да нико не зна како и кад? Али, и то ће ускоро „на видело“, да се разјасни ко је уписивао оцене и по којим ценама и „компензацијама“.

Ипак, Хандановић је једно време био мета Вучићеве пропаганде због блиских веза са бившим министром и лажним доктором наука Небојшом Стефановићем и контроверзним бизнисменом Александром Папићем. Ипак, направили су пакт. Вучић га је и напао како би га себи привукао. Допао му се. Хандановић је београдски Ром, свачији брат по мучеништву, па мора да буде „добар“ на све четири стране чаршије, са сваким. Било је Хандановићу суђено да се „петља“ око музике, да буде певач, „интерпретатор народне музике“, јер, и његов отац, Хашим Хандановић Пашко, био је певач некадашњег „Дискоса“, где се таква „уметност“ снимала „и на плоче стављала“.

Али, како је Дубравка Негре Ђедовић, која је са тим средњим, мужевљевим, француским презименом и четворо деце (двоје заједничко и двоје његово из претходног брака), стигла тако рећи скоро у Београд и још „скорије“ постала министарка енергетике, па се онда још брже развела и удала за Пашковог сина, Дамира Хандановића? Жена у чијој биографији пише да говори четири језика, има четворо деце и исто толико факултета, специјализација и виших школа.

Е, то је већ подвиг вредан пажње и на ту особу треба потрошити доста времена, јер је и она добила и озбиљан задатак, да са позиције ресорног министра, а без реалних потреба Електропривреде Србије, драстично повећа цене струје у Србији, баш на почетку јесени 2023., како би већ летаргично грађанство у Србији бацила у дубоку хибернацију током долазеће зиме. И све то према упутствима Александра Вучића и његовог режима, који такође слепо испуњава све што му ММФ и Светска банка кажу, и што год му ко каже од моћних институција из Европе и Америке.

Дакле, поменута министарка, сада је госпођа Хандановић, ових дана се истицала упорним захтевима за реформама како је назвала нова повећања цена струје и гаса. Хандановићима неће бити хладно, већ обоје имају своје „резиденције“ и насељу „ Београд на води“. Бивши муж министарке Хандановић-Ђедовић, Кристоф Негре, познати је спортиста, а данас бизнисмен. Завршио је факултет на Оксфорду, а радио је и као адвокат и менаџерски саветник у Европској инвестиционој банци. Оснивач је Wестерн Балканс Привате Еqуитy Фунд, као и власник фирми Ковидор Интернатионал и ДНД-Развој некретнина, а Дубравка му се „примакла“ кад је радила као новинарка и продуцент ЦНН Интернатионал и као извештач ове телевизије из Авганистана. Јавност у Србији ће тек да схвати са ким посла има, кад стигну први „надувани“ рачуни за струју ове јесени. А, госпођа Ђедовић-Негре-Хандановић увек има „план Б“ ако дође до непријатности „на терену“. И нови супруг је врло мобилан и сна(лажљив).

Друга Вучићева „икона“, такође је каријеру почела као новинарка страних агенција, али, мало друкчије: према подацима којима располаже познати немачки новинар Михаел Мартенс, завршила је курс за ПР у Сједињеним Америчким Државама, на семинару у организацији Стејт Департмента (Стате Департмента), као и семинаре за ПР и кризни менаџмент у организацији ОЕБС-а и Савета Европе, ПР и екстерна комуникација у организацији Националног демократског института (НДИ) и семинар о ПР-у у транзиционим владама, у организаији Конрад Аденауер Стифтунга .

Ниједан од тих курсева и „радионица“ није трајао дуже од седам дана. Звучи моћно, за неупућене, али су у питању у најбоље случају кратке обуке. Међутим, резултати су импресивни: Сузана Васиљевић је већ дужи низ година „сенка“ Александра Вучића, његов „комесар“ за медије и пропаганду, која истовремено врши још низ функција. Наиме, ова саветница српског диктатора именована је за чланицу Савета Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Осим што је саветница за медије председника државе, она је и чланица Надзорног одбора Ер Србије. Од 2019. године је и чланица Управног одбора Кошаркашког савеза Србије, а крајем априла постављена је и за чланицу Управног одбора Београдске филхармоније!

Како заправо изгледа један врсни стручњак за односе са јавношћу, шта га издваја од осталих и колико је егзотичан посао ПР-а у Србији, говори Сузана Васиљевић, која у својој професионалној ризници чува двадесет година искуства у домену односа са јавношћу. Пре него што је отшкринула врата ПР-а, радила је као новинар и продуцент са свим нивоима Владе и независним медијима широм Србије, као и из читавог света укључујући представнике највећих телевизијских станица (ЦНН, ББЦ, ЦБС, Цханнел 4 & ПБС). Носила је у својим рукама имиџ Министарства унутрашњих послова и као ПР директор „Србија Шуме“ много сазнајног и искуственог овом приликом поделиће са свима који из прикрајка меркају ПР или желе да знају шта је „тај ПР“. Упознајте Сузану Васиљевић, жену посебне харизме и стручњака који истински зна свој посао.

У кабинету Ивице Дачића ескалирао је сукоб на релацији Дачићеве портпаролке Сузане Васиљевић и извесне Иване Петровић. И Сузану је Дачић морао да удаљи из кабинета између осталог и због чињенице да је Сузана Васиљевић у вишегодишњој емотивној вези са ни мање ни више него представником француске обавештајне службе Жоржом Уриотом, који је био све запосленик у Амбасади Француске у Београду.

Сузана Васиљевић је склоњена у „Србијашуме“, а тиме и Жорж Уриот из Дачићевог окружења, чиме је пао интензитет односа и између смењеног шефа кабинета Бранка Лазаревића и француског обавештајца, што се све заједно из кабинета на Андрићевом венцу оцењивало као недопустиво понашање Ивице Дачића, дајући му тиме на знање да је под будним оком других надлежних служби безбедности које су под контролом председника републике свих ових година.

Како се убрзо испоставило, јер ни полиција, за разлику од њеног министра не жели да ћути на лажне оптужбе, она није прислушкивала потпредседника Вучића, већ његову медијску саветницу Сузану Васиљевић, која је из МУП-а Србије истерана јер је јавно шпијунирала са својим “дечком“, француским обавештајцем Жоржом Уриом, против интереса Србије. Захтев полиције за праћењем и њених телефонских бројева одобрио је и истражни судија, на предлог тужиоца. Али, показало се, баш таква Сузана Васиљевић је требала Вучићу: компромитована, уцењена, бисексуална!

Ипак, то су тек две особе од бројног напредњачког племена, састављеног од пробисвета свих калибара, тако рећи једна нео-радикалска колонија у којој је допуштено и пожељно кршење свих закона, пљачка, отимачина курвање, наркоманија, насиље, растурање грађанских покрета, пребијање и затварање оних који су им стали на пут или дигли глас против њих. Уосталом, ко је и какав је Вучић, мимо његових криминалних поданика, описао је такође један немачки новинар, Wалтер Маyер, у једном од последњих бројева штампаног издања најчитанијег немачког недељника Дер Спиегел.

Овако почиње његов веома опширан чланак под насловом „Луткар из Београда“ који је пренео одмах и Deutsche Welle, а за њим низ других светских агенција: „Он је, нема сумње, велики државник. Председник Србије висок је скоро два метра. Само се у разговору Александар Вучић понекад претвара да је мањи него што јесте (…) Председник себе види као заступника свих Срба, укључујући и оних који живе у Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову, као гаранта мира на Западном Балкану, али свако ко разуме српски, чита између редова и прати агитацију приватних ТВ-емитера лојалних режиму доћи ће до другог закључка: рецимо да Вучић има све што је потребно да буде паликућа.“

Аутор подсећа да „десетине хиљада људи већ месецима у Београду и другим градовима Србије протестују против аутократског председника“.

„Спољнополитички курс београдског луткара је као ходање по ужету. Прокламовани су односи са Бриселом и Вашингтоном, али негују се и они са Пекингом и Москвом. Београд се до данас није придружио санкцијама Русији. Уместо тога, расте узнемиравање руских опозиционара који су избегли у Србију“, пише у тексту.

Централну улогу, додаје се, у његовим калкулацијама, има „моћна Српска православна црква (СПЦ) која гвозденим клештима држи 15 милиона православних Срба широм света“.

„Због тога Вучић хвата у замку свештенство које је деведесетих било критички оријентисано према великосрпском деспоту Слободану Милошевићу, у чије вријеме је Вучић био на служби као министар информисања“.

У тексту Wалтера Маyера пише и да су ствари у региону у последње време измакле контроли уз питање да ли Москва користи Вучића као оруђе у настојању да размирице прошири ван Украјине, у срце Европе.

„Анкете међу руском православном браћом у Србији то потврђују. Иако та балканска држава преговара са Бриселом већ готово десет година, више од половине грађана на референдуму би се изјаснило против чланства у ЕУ, а 45 посто испитаника Путина описује као најбољег и врхунског светског политичара. Прати га, на знатној удаљености, шеф кинеске државе Си Ђипинг“, додаје се.

Наводи се и да кад год је под унутрашњим политичким притиском, Вучић „као да пушта са узице своје насилне присталице на сјеверу Косова, већински насељеном Србима“.

„Косово је Гордијев чвор у ткиву Европе и Вучићев адут у покеру за власт и синекуру на Балкану. Легије високих дипломата у име Брисела или Wасхингтона нису успеле да реше тај проблем, а Вучићу не пада на памет да се испод цене одрекне тог свог преговарачког улога“, пише Спиегел.

Када је реч о Босни и Херцеговини, Спиегел пише да „Вучић говори о ‘великој и озбиљној кризи’ у суседној земљи, не наводећи како намерава да допринесе смиривању тензија. На састанку одржаном 20. јула у Београду, којем су присуствовали патријарх (Порфирије), он и Додик, разговарано је, како се наводи, о питањима од „националног значаја за српски народ“, што звучи као да „знаци указују на олују“, пише немачки магазин.

Само пар година раније, непосредно пред крај пандемије вируса Короне, Дер Спиегел је овако писао:

„Многе владе у средњој и јужној Европи, а посебно у земљама Западног Балкана искористиле су ванредно стање и пандемију како би ојачале извршну власти и масовно ограничиле слободе, али је Србија земља чије су власти отишле најдаље у ограничавању правне државе.

Магазин је писао да у Србији опозициони политичари, активисти за заштиту људских права и независни медији „готово једногласно говоре о кршењу устава и о државном удару“.

При томе се, подсећа Шпигел, председник Србије Александар Вучић смејао на рачун вируса, да би нешто касније уследио заокрет и он је мимо парламента прогласио ванредно стање што је довело „до озбиљних ограничења основних права и јавног живота Србије, „иако је она и сада сразмерно мало погођена Корона кризом“.

Спиегел је писао да у Србији „уствари само парламент има право да прогласи ванредно стање, али да рупа у уставу то дозвољава и председнику, ако је законодавна власт спречена“, што је Вучић и искористио позивајући се на забрану окупљања због пандемије.

„То није први пут да председник заобилази устав. Тако је Вучић, на пример, и шеф своје Српске напредне странке иако му Устав забрањује да поред председничке обавља још неку функцију“, пише Шпигел и оцењује да „српско руководство ни иначе не показује скрупуле у поткопавању Устава“.

Наводећи да су у Србији уведена ригорозна ограничења и забране кретања, посебно за старије грађане, да је већи број људи због кршења тих забрана завршио и у затвору, и да је влада тек после масовног негодовања због хапшења новинарке Ане Лалић одустала од намере да централизује право на информисање.

Писало се ту о Александру Вучићу, и наводило да је 90-их био министар информисања и ултранациналистички ратни хушкач, а сада се свакодневно на телевизији представља као лидер и спасилац Србије, „јачање надлежности у ствари не би било потребно, пошто већ годинама влада без ограничења“.

Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров није могао да допутује у посету Београду, након што су српски суседи забранили прелет његовом авиону. Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ) писао је како је пропао сусрет председника Србије и Лаврова. Многи су у Немачкој били уверени да се Вучић „спасао“ јер је тај састанак свим силама хтео да избегне.

„А било је важних тема за разговоре“, подсећа лист на дил са Гаспромом од којег би Србија – барем тако тврди Вучић – још три године требало да добија гас по повољној цени. „Та вест је углавном тумачена као руска шећерлема за српско држање према Кремљу, превасходно за одбијање да се прикључи санкцијама“, наводи франкфуртски лист.

„Но може се превидети да Вучић већ неко време покушава да се опрезно одметне од Путина. Један показатељ тога су повремени критички извештаји и изјаве у империји телевизија, портала и булеварске штампе којима управљају Вучићеви интимуси и који увек извештавају у његову корист“, додаје лист, наводећи да се у тим медијима чак чуло да је „Лавров гост који се сам позвао“.

„Такве нијансе показују да српски председник није превасходно идеолог, он нема ништа против објава братства са Русијом, кад му то политички користи на унутрашњем плану, али не жели да усред рата са Русијом уђе у крвно братство.

Шта стварно мисли немачки БНД о Вучићу, показаће се врло брзо. Вода кипи на све стране.

Јерковић: У току је велеиздаја, Вучић по налогу глобалиста креће на Русију! ВИДЕОhttps://t.co/HEQcxOvXV1

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 22, 2023

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, Мата Хари, Србија