Прочитај ми чланакСветиња на Врачару посвећена првом српском просветитељу, према првобитном решењу имала би други изглед. Предлог био да ова богомоља “прихвати” и католике и муслимане. Замишљена грађевински као Грачаница.
Да после Првог светског рата није створена велика држава Јужних Словена, Храм Светог Саве, на Врачару, личио би на Грачаницу. Формирањем Југославије, тадашња власт и друштвена елита тражили су модел како да грађани свих вера ову богомољу осећају као свој пантеон. После другог конкурса одустало се од српско-византијског стила. Извршене су одређене измене пројекта тако да објекат личи на монументалну грађевину из Цариграда која је пре Велике шизме окупљала све хришћане, а од 1453. до 1935. била џамија.
Открива ово, у разговору за “Новости”, Марко Стојановић, историчар уметности, додајући да је до ових података дошао заједно са архитектом Иваном Станојевим. Према Стојановићевом казивању, Друштво за подизање светосавског храма, уз помоћ патријарха Варнаве, 1932. године дало је предлог да се изврши корекција пројекта Богдана Несторовића.
– Корекције су тада радили архитекта Александар Дероко и инжењер Војислав Зађина – каже Стојановић. – Изнедрило се ново решење које више није било под утицајем Грачанице, већ је, као нови узор, послужила Црква Свете Софије у Цариграду.
Те исте 1932, Несторовић у тексту у београдској дневној штампи описује изглед будућег храма и наводи да ће објекат имати у основи форму правилног византијског крста, а да ће силуета задржати пирамидални облик. Основа храма је, од првобитних шездесет пута шездесет метара, увећана на приближно осамдесет пута деведесет.
Ове измене разгневиле су тадашњу стручну јавност. Архитекта Ђурђе Бошковић износио је примедбе верско-националне природе, наводећи да Црква Свете Софије није српски нити православни храм, јер је изграђена пре настанка Православне цркве.
Пројекат Храма из 1926. налик Грачаници
– Када је расписан први конкурс 1905. године, Светосавски храм је био замишљен као национални пантеон Краљевине Србије, у којој је живело српско становништво претежно православне вероисповести. После формирања Краљевине СХС, претпоставља се да поимање нације почиње да се доживљава и манифестује кроз другачији визуелни идентитет, а самим тим и кроз другачију архитектуру јавних објеката. На основу тога, модел средњовековног православног храма није могао да задовољи потребу промовисања идентитета нове државе у којој су се нашли неколико народа и три вероисповести – прича Стојановић.
Према речима овог историчара уметности, Базилика Свете Софије могла је да послужи као “помирљиво решење”, бар међу хришћанским становништвом, јер је иста изграђена 537. године, готово пет векова пре раскола између католичанства и православља. Стојановић подсећа да је Аја Софија око четири и по века била џамија, што може бити основ и да је муслимани прихвате. А од 1204. до 1261. била је римска католичка црква, у периоду када су крсташи, за време Латинског царства, господарили Цариградом.
– Добијено архитектонско решење настало је више као продукт тадашњих друштвено-политичких околности него као потреба меморисања лика и дела светитеља којем је храм посвећен – закључује Марко Стојановић, коментаришући садашњи изглед Светосавског храма.
Нацрт западне фасадe храма из 1932. године
МОНУМЕНТАЛНА ГРАЂЕВИНА
* Храм Светог Саве има четири звоника која су висока 44 метра. Светињу краси купола чији је врх на 70 метара, на коме се налази 12 метара висок позлаћени крст.
* Богомоља заузима површину од 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 метара на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац.
* Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 чланова хора.
ИЗГРАДЊА ЗАПОЧЕТА 1935.
Обележавајући 300 година од спаљивања моштију Светог Саве, 1895. основано је Друштво за подизање Храма на Врачару. Већ 1905. се расписује конкурс за израду пројекта. Свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро. После рата, 1919. године Друштво је поново установљено, а нови конкурс је расписан 1926. Пристигла су 22 пројекта.
Прва и трећа награда нису додељене. Архитектонско решење Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Изградња храма, са модификацијама, започета је 15. септембра 1935.
