Pročitaj mi članakZima je onaj period godine kada se živi dominantno od minulog rada, tj. od onoga što je napravljeno u produktivnom delu godine. Naravno, u modernom vremenu je većini ljudi zamagljen taj prirodni poredak stvari, ali kada se malo razgrne digitalna zavesa kojom su pokriveni realni poslovi kao i sektor usluga, dolazi se do stvarnosti koja ume da bude gorka, pa se zato tako vešto i skriva, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Елем, шта је некада било важно обезбедити за зиму да би неко домаћинство могло да преживи? Храну. Воду. Енергију. Без много тога се могло, али без ове три ствари није. Дакле, наши дедови су били одговорни да ове три ствари буду доступне, а уз то су имали пушку (или какво друго оружје) како би обезбеђивали безбедност, као и ауторитет којим су давали тон васпитању и делом образовању. Ми данас у највећем броју случајева немамо директан утицај ни на један од ових виталних параметара и сходно томе смо потпуно зависни, али са друге стране и несвесни проблема, што нас чини готово потпуно неотпорним на потенцијалне потресе.
Да не дужим. Долази зима у коју држава Србија улази потпуно неспремна, а што се лако може прелити на свакодневни живот грађана који су, поновићу, углавном несвесни и неспремни за било какав озбиљнији потрес. Неко ће верујем рећи да смо преживели 1993. и 1999, међутим тада смо били значајно спремнији и у бољој кондицији. Прво, као друштво смо имали потпуну контролу над производњом хране, јер су још увек функционисали велики пољопривредно-индустријски комбинати. Такође, села су нам била виталнија и безмало свака породица која је живела у граду имала је некога ко је био директни (мали) произвођач. Данас храну у Србији производе приватне компаније (често са страним капиталом) које су везане за тржиште и не могу да имају социјалну компоненту на начин на који су је некада имали државни и друштвени комбинати. То нас доводи до тога да храна сигурно неће бити јефтина, чак и упркос огромном увозу неквалитетних и прилично небезбедних намирница.
Оно мало преостале производње у малим домаћинствима се на сваки начин гуши, тако да ускоро тешко да ће се негде моћи наћи прасе храњено тако да печење буде онакво какво смо навикли, а уместо тога добијају се она увозна, која су мање масна и имају укус пластике. Пажњу читалаца бих скренуо на све већи број емисија на алтернативним медијима у којима учествују кувари, роштиљ мајстори и месари из читавог региона, а који се жале на врло низак квалитет меса, млека, јаја и других производа. Чак је скоро била афера у којој је пилетина у продавници „добила на тежини“ услед бројних хемикалија којима је третирана. Слична ствар важи и за поврће, где се највише прича о парадајзу који једемо (махом увезеном из Албаније), а који такође има укус пластике и не квари се данима, док је ранијих година мирисао и заиста био рајско поврће. Коначно, узмите млеко и млечне производе који се такође не кваре недељама чак и када стоје у фрижидеру. А ја се сећам времена када су моји родитељи држали краве и када млеко, уколико случајно остане ван фрижидера на пар сати, већ постаје благо киселкасто, што је потпуно природан процес. Дакле, да сумирам: храна нам је скупа, врло лошег квалитета и немамо контролу ни над производњом ни над прометом. Било какав потрес током зиме довео би до још горе ситуације и у погледу цене и у погледу квалитета.
Што се тиче воде, ту ситуација не зависи толико од годишњег доба, али има разлога за бригу, јер је хидролошка ситуација све лошија па се и ниво вода спустио. То би даље значило да је део бунара за водоснабдевање угрожен и да сходно томе треба разматрати нове начине за обезбеђивање воде за пиће. Рецимо, једна могућност је акумулисање бујичних вода и за то постоји хидроенергетски пројекат Лим-Западна Морава, који се међутим тренутно „касапи“ и гура се само један његов део, а то је реверзибилна хидроелектрана Бистрица. У целини, пројекат Лим-Западна Морава би обезбеђивао и воду за поменуту хидроелектрану, али и систем резервног водоснабдевања за Шумадију и делове Београда.
И коначно, питање енергије око којег се данас воде бројни ратови, јер је то постало поље геополитичког позиционирања. Познато је да Србија нема довољно сопствене нафте и гаса (тј. има их у мањим количинама које свакако ни изблиза не задовољавају домаће потребе) и да у том делу зависимо од увоза. У том смислу се јавио проблем јер сектором нафте и гаса реално доминирају Руси и сходно томе и њихов геополитички утицај. Вучићева политика је, наравно, потпуно неспремна дочекала ситуацију у којој руски такмаци желе да им ослабе позиције у региону. Уместо озбиљне дипломатске акције добили смо кукњаву по медијима и покушаје трулих договора иза сцене, уз помоћ којих се на преваран начин покушава од Руса преотети бизнис и имовина која вреди више милијарди евра. Све ово државу доводи у реалну опасност да доживимо озбиљан, пре свега ценовни потрес.
Но, већи проблем од нафте и гаса је стање у електроенергетском систему, који је потпуно у нашем власништву и није под било каквим санкцијама, а у горем је стању од било ког другог дела енергетског система земље. Са великом сигурношћу тврдим да ће први озбиљнији мраз и падавине довести до тога да стотине хиљада људи остану без електричне енергије, јер се не зна да ли је горе стање у производњи или у преносу. Проблем је још већи ако се узме у обзир да је власт лошим политичким одлукама направила проблем на тржишту пелета, чиме је један број људи гурнула ка електричној енергији која ће бити коришћена за грејање, а ако буде проблема и са гасом, онда ће колапс електроенергетског система бити још и много већи.
Да закључим. Зима ће бити доста тешка, а корен наших проблема је криминална власт која је покрала и истрошила све резерве и потенцијале које је држава имала. Брза Вучићева смена свакако неће моментално поправити ситуацију, али ће бити први и сходно томе најважнији корак ка опоравку. Отуда је неопходно да престанемо са тумарањима и да постигнемо договор о томе како победити ову мафију и шта ћемо дан након промене власти.
