Прочитај ми чланакОсновно јавно тужилаштво у Новом Саду донело је решење којим се одбацује кривична пријава коју су против више лица поднели родитељи ученика и професори Карловачке гимназије, због инцидента који се догодио 29. новембра 2024. године у Сремским Карловцима.
Основно јавно тужилаштво у Новом Саду одбацило је кривичну пријаву поднету против више особа које су, према исказима сведока, вербално и физички напале ученике и професоре Карловачке гимназије током мирног окупљања у новембру 2024. године.
У тренутку када су се ученици, заједно са наставницима, мирно окупили да одају почаст жртвама урушавања надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, сусрели су се са увредама, претњама и насиљем. Сведочења говоре о томе да је једна наставница гурнута, а друга изложена вулгарним псовкама. Ученике су снимали телефонима, викали им да су „олош“ и „срамота“, а на челу те групе био је и локални председник општине.
Ипак, тужилаштво закључује да „не постоје основи сумње“ да су нападачи извршили кривично дело. С друге стране, у Србији данас, због транспарента, налепнице, вербалног отпора или подршке протестима, грађани се приводе, задржавају и осуђују. Студенти, новинари, радници у јавним сервисима, па чак и родитељи који стану уз своју децу, често трпе дисциплинске поступке, притиске и отказе.
Када се насилницима шаље порука да могу некажњено вређати, претити и малтретирати ученике, а онима који бране јавно добро — да ће бити жртвовани и изопштени, тада више не говоримо само о појединачном случају. То постаје систем.
Овакво поступање тужилаштва шаље опасну поруку младима: да се насиље награђује ћутањем, а грађанска храброст кажњава ћутањем институција. Уместо да буду заштићени, ученици који су подигли глас у име правде, добијају лекцију из реалне политике — да у овој земљи није битно шта је истина, већ ко стоји иза кога.
Подршка јавности, родитеља, професора и грађана, као и организовани скупови испред школе, сведоче да ова прича није завршена. Али институционално ћутање и правно одобравање насиља представљају удар на саму идеју јавног добра, солидарности и слободе мишљења.
Ако правда није иста за све, онда више није правда. Ако закон не важи за бахате, већ само за поштене и храбре, онда више није закон. Ово није само случај Карловачке гимназије — ово је огледало друштва које бира страну у борби између истине и страха.
