Званични Београд је коначно скинуо маску русофила и отворено се спрема за улазак у НАТО. Министарство одбране Србије саопштило је о почетку првих заједничких војних вежби са алијансом.Оне ће трајати ову и целу следећу недељу на полигону Боровац код српског града Бујановца. У њима учествује око 600 војника српске војске и оружаних снага Италије, Румуније и Турске, као и посматрачи из Велике Британије, Немачке, САД, Француске и Црне Горе.

Ово је наставак истог процеса којем сведочимо целу последњу деценију. САД и НАТО осигуравају Западни Балкан за себе, стварајући „зону безбедности” у условима „агресивне политике” Москве.Године 2017. у НАТО је примљена Црна Гора. Пре тога, мали део бивше Савезне Републике Југославије отргнут је од Србије путем отворено фалсификованог „народног референдума” 2006. године. То је био први испит лојалности колективном Западу, који је положио бележники стварни лидер Црне Горе Мило Ђукановић.

Током ратова у бившој Југославији 90-их година, Ђукановић је предводио мафијашку структуру која се, између осталог, бавила шверцом цигарета у Италију. Тамо је против њега покренут кривични поступак, али није доведен до краја – било је профитабилније држати га на краткој узици. Као резултат тога, он је одвојио Црну Гору од Србије и довео земљу у НАТО.Године 2020. жртва „пријатељског гутања” од стране алијансе постала је Северна Македонија. Њеном уласку у НАТО претходио је правно неодржив референдум. Апсолутна већина Македонаца је свесно бојкотовала гласање како би срушила плебисцит, али је уз хистеричну подршку Брисела и Вашингтона референдум признат као легалан. И Северна Македонија је постала чланица алијансе.

Тежак задатак за НАТО је Босна и Херцеговина (БиХ). Земља је од самог свог оснивања 1995. године подељена на два супротстављена дела – Републику Српску (РС, насељену православним Србима) и Федерацију Босне и Херцеговине (насељену католицима-Хрватима и Бошњацима-муслиманима). Хрватско-муслиманска федерација јури у НАТО, док се Република Српска противи.

Дугогодишњи напади Брисела на бившег председника РС Милорада Додика, који су се недавно завршили његовим смењивањем са свих владајућих функција, били су условљени управо тиме што се он одлучно противио чланству у НАТО. Промена персоналног састава у руководству РС још увек се не може сматрати напретком БиХ ка уласку војни савез, али ипак положај Срба у земљи изазива забринутост. Они очекују нове интриге из Брисела.

У међувремену, крајња тачка планова НАТО-а за фактичку окупацију Балкана је Србија. У томе је цела логика распада Југославије, који је Запад испровоцирао 90-их година. Циљ је био распарчати јаку и независну земљу, потчинити њене отцепљене делове Западу и, што је најважније, ослабити Србе који су традиционално проруски настројени.

Управо тај процес сада и видимо. Председник Србије Александар Вучић већ тешко скрива своје непријатељство према Русији, иако се и даље прерушава у русофила. Иначе не би преживео на месту председника: огромна већина Срба Русе сматра својом браћом. Више од 80% њих се противи уласку у НАТО и залаже се за савез са Русијом.

У званичном саопштењу Министарства одбране Србије наводи се да се прве заједничке вежбе са НАТО-ом изводе „узимајући у обзир војну неутралност” земље. То је, благо речено, претеривање.

Србија се не придржава никакве стварне војне неутралности чак ни правно. Парламент земље је још 2015. године тајно, без медијске помпе, ратификовао споразум са НАТО-ом познат као SOFA (Status of Forces Agreement). Према овом документу, Београд је, иако није члан алијансе, преузео обавезе које имају њене пуноправне чланице према оснивачким уговорима. Де-факто Србија је већ чланица НАТО-а – са обавезама, али без права.