Pročitaj mi članakOd prividne bezizlaznosti do zore slobode: Kosovska poruka nade i izdržljivosti
Често се у историји српског народа, посебно када је реч о Косову и Метохији, сусрећемо са периодима који су деловали као потпуна безизлазност. Депримирајућа перспектива коју данас многи с правом осећају у погледу наше јужне покрајине није, међутим, јединствена у времену. Овакве ситуације су се кроз историјске циклусе понављале, али је заједничко свим тим примерима да су се сваки пут окончавале изненадним обртом у нашу корист. Најбољи пример који илуструје ову појаву јесу догађаји из 1911. године.
Када је мрак био најгушћи: Прилике на Косову 1911. године
У годинама које су претходиле 1912. години, прилике за Србе на Косову и Метохији биле су изузетно тешке. Демографска слика регије драматично се променила у само четири деценије: са некадашњих 67% Срба према 33% Албанаца, однос се преокренуо на свега 20% српског становништва наспрам 80% албанског. Свакодневни живот био је обележен зулумима над српским живљем – паљење села, пљачке домова и малтретирање постали су сурова реалност. У исто време, албанско самопоуздање и утицај на овим просторима незаустављиво су расли, достижући свој врхунац у лето 1911. године.
Тада је на Косово стигао османски султан Мехмед V Решад, тридесет пети владар Османског царства и сто четрнаести халифа ислама. Његов тровандељни пут по Румелији, који је започео 5. јуна 1911. године, обухватао је и Солун, Скопље, Битољ, а Косово је било његова последња станица пре повратка у Истанбул 26. јуна. Ова посета дешавала се у тренутку када је „Болесник са Босфора“ – Османско царство – већ било на издисају. Мехмед V је на престо ступио након Младотурске револуције 1909. године, у својој 65. години, и био је познат као „уставни султан“. Његова власт била је углавном симболична, док је стварну моћ у својим рукама држао национални савет, што је био јасан знак опадања некадашње апсолутне моћи султана.
Приштина се недељама припремала за овај величанствени дочек. Град је био окићен великим славолуцима у облику полумесеца и натписима на арапском писму, које је тада још увек било званично писмо турског језика. Када је султан 16. јуна приспео на Косово, дочекале су га масе, преко 100.000, а према неким албанским изворима чак и 200.000 Албанаца. Султан је том приликом обишао Газиместан, где је уз присуство великог броја верника клањао џуму, а такође је отворио и конак подигнут његовим личним средствима, у близини Муратовог турбета.
Ова посета цара Мехмеда V била је недвосмислена демонстрација османске моћи и албанске спремности да власт полумесеца над Старом Србијом остане трајна. Албанци су то тако искрено и доживљавали. Након султанове посете, зулум Албанаца над српским становништвом достигао је свој врхунац.
Неочекивани обрт и зора слободе
А онда, само годину дана касније, десио се изненадни обрт.
Османска империја, која је вековима пружала подршку Албанцима и прећуткивала њихове злочине над Србима, убрзано је слабила, што је кулминирало њеним коначним падом 1912. године. Политичка и геостратешка ситуација у региону нагло се променила. Већ у лето 1912. године, српска војска је у снажном јуришу дословно сломила турске снаге на Косову, као и у околним областима, од Новог Пазара све до Драча. Локални Албанци нису пружали значајан отпор; уплашени пред српским налетом, молили су за милост како би спасили своје животе.
Они који су 1911. године, када је више од 100.000 Албанаца дочекивало турског султана и демонстрирало своју моћ на Косову и Метохији, изговорили „Догодине у Призрену“, можда су тада сматрани лудацима. Међутим, са историјске тачке гледишта, били су потпуно у праву.
Порука наде за данашње Косово
Данас се, нажалост, поново суочавамо са сличним притисцима. Преостали српски народ на Косову и Метохији живи под сталним угњетавањем, а неправде су нажалост, поново део свакодневице. Ипак, не смемо изгубити из вида драгоцену лекцију из историје. Искуство из 1911. и 1912. године најбољи је доказ да после мркле ноћи увек свиће зора.
Као што су наши преци издржали најгушћи мрак и дочекали слободу након векова окупације, тако и ми данас морамо веровати у исти исход. Ни једно угњетавање није вечно. Историја нас учи да се свака тама, ма колико густа била, на крају распрши пред светом слободе. Зато ћемо и ми данас, чувајући наше наслеђе и борећи се за достојанствен живот на Косову, храбро и са надом рећи:
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
