Pročitaj mi članakU žestokoj debati na kanalu Srbin.info - kanal Centar, Miodrag Kapor i dr Igor Radošević, sukobili su se oko pitanja iskopavanja litijuma u Srbiji, otkrivajući duboke političke i ekološke podele, uz optužbe o korupciji i dezinformacijama koje potresaju javnost.
Еколог Игор Радошевић оптужио је Рио Тинто да је 2004. године понудио милијарду евра мита премијеру Војиславу Коштуници, позивајући се на сведочење Владете Јанковића, што је изазвало ватрену расправу са миодрагом Капором о корупцији и страним утицајима у Србији. Ова тврдња, подржана наводним присуством Јанковића на састанку, постала је централна тачка емисије, наглашавајући дубоке поделе између заговорника и противника рударења литијума. Дебата је разоткрила како режим Александра Вучића потенцијално користи ову тему за прикривање корупције, док грађани остају у неизвесности о стварним ризицима.
Игор Радошевић је еколог са дипломом из заштите животне средине и активиста против загађења од 2011. године, представља се као борац против рудника и депонија који уништавају околину. А Миодраг Капор је оснивач организације Мониторинг одговорности и стручњак за енергетику са постдипломским радом на Рутгерс универзитету о предаји НИС-а Русији, представља се као критичар руских утицаја у српској енергетици.
Капор је у дебати истакао да пројекат литијума у Јадранској долини има мањи еколошки утицај у односу на постојеће руднике у Србији, попут оних у Бору или Чукару Пекију, тврдећи: „Далеко мање штетан утицај на животну средину него постојећи рудници олова или фракинг методе за вађење гаса.“ Он је додао да сваки рудник мора бити у складу са законима о заштити животне средине, упозоравајући: „Ако није у складу са тим законима, не треба да се отвара.“
Капор је изразио забринутост због системске корупције и непотизма, истичући: „Било какав велики пројекат у Србији је високо ризичан због корупције и непотизма.“ Он је оптужио одређене актере да шире дезинформације како би приказали власт као „мање лошу опцију“ у очима Запада, наводећи: „88% грађана млађих од 30 година је против рудника литијума због дезинформација о потенцијалној штети.“ Миодраг Капор је чак сугерисао да иза отпора рударењу стоје политички интереси и руски утицај, тврдећи: „Неки људи, укључујући стручњаке, шире дезинформације јер су повезани са руским амбасадама.“
С друге стране, Радошевић је био оштар у критици компаније Рио Тинто, која стоји иза пројекта у Јадранској долини, наводећи њену историју еколошких катастрофа: „Рио Тинто је уништио животну средину на острву Бугенвил у Папуи Новој Гвинеји, финансирајући грађански рат у којем је страдало 20.000 људи.“ Он је подсетио на документарац Бориса Малагурског, где се види да „деца излазе са живим ранама из загађених језера“ и упозорио: „Још 30 година касније, тамо нема живота у водама због сумпорне киселине и отрова.“
И Радошевић је нагласио да је корупција кључни проблем, оптужујући Рио Тинто за нетранспарентност: „Компанија има уговоре о поверљивости са запосленима, што спречава објављивање негативних студија.“ Он је изразио сумњу у способност тренутног режима да управља оваквим пројектом, рекавши: „Са оваквим менаџментом, улазак у пројекат литијума је непотребан ризик.“ Радошевић је позвао на укидање поверљивих уговора и потпуну транспарентност, упозоравајући: „Докле год нема транспарентности, не можемо веровати Рио Тинту.“
Дебата је ескалирала када је Капор оптужио поједине стручњаке, попут Ратка Ристића и Драгане Ђорђевић, да шире дезинформације и да су можда под утицајем страних интереса, док је Радошевић бранио њихове квалификације, називајући их „врхунским интелектуалцима.“ Капор је инсистирао на правној одговорности, тврдећи: „Треба позвати Коштуницу и Владету Јанковића да под кривичном одговорношћу потврде наводе о миту од мил миллион евра.“ Радошевић је узвратио да Рио Тинто плаћа минорне казне за огромне еколошке штете, наводећи: „У Канади су затровали реку и платили само 2 милиона евра, што је за њих као нама да платимо флашу киселе воде.“ Он је додао да је компанија уништила абориџанске пећине старе 46.000 година у Аустралији, што додатно потврђује њихову неодговорност.
Златановић је покушао усмерити дебату на практичне користи, питајући Капора шта је исплативије за Србију – експлоатација литијума или флаширана вода из Јадра. Капор је одговорио да литијум има већи економски потенцијал, али само уз строге еколошке стандарде, док је Златановић инсистирао на вредности чисте воде као стратешког ресурса, наглашавајући: „Вода из Јадра може бити наш највећи адут, за разлику од ризичног рударења.“
Капор је упозорио на ширу политичку димензију, тврдећи да дезинформације о литијуму служе за дестабилизацију Србије: „Креирају се приче да Немачка хоће Србију као колонију, што је део пропагандног наратива.“ Радошевић је узвратио да проблем лежи у нетранспарентности власти и компаније: „Стручњаци који су радили негативне студије за Рио Тинто су уцењени да ћуте.“ Обојица су се сложила да је корупција у Србији кључни проблем, али док Капор види решење у правној одговорности, Радошевић сматра да пројекат копање литијума у тренутним условима представља превелики ризик зао животну средину Србије и да је са економског гледишта неисплатив.
Дебата је показала дубоку поделу у схватању литијумског пројекта – док један део види економску прилику уз строге контроле, други упозорава на еколошку катастрофу и системске мане. Златановић је закључио да овакве теме морају бити на дневном реду јавног сервиса РТС-а, јер „грађани плаћају за истину.“ Питање литијума остаје уз кључно питање: да ли Србија може да се избори са корупцијом и нетранспарентношћу како би заштитила своје националне интересе и одбранила се од страних утицаја?
