Прочитај ми чланакВлада очекује да на државиним телевизијама свакодневно прича о свенародној добробити која ће проистећи из милости великог Рио Тинта. Радно место рудара је дубоко под земљом где проводе сате у јами, мраку и мемли. Хлеб који они зарађују за своју децу и укућане је гарав, тврд, "са седам кора“. Они немају времена за ваучере и летовање по Србији. Њих нико и не пита, да ли ће због "благостања Србије" да сиђу у јаме у потрази за литијумом.
Рударство је вековима посматрано као активност која омогућава да се вредни природни ресурси употребе на општу добробит и корист друштва и државе. Штете од рударских радова, загађење животне средине, краћи животни век рудара, биле су, по правилу, ограничене на непосредну околину рудника, рударе и њихове породице. О том свету смо нешто сазнавали из рударских несрећа и погибија. Само по несрећама!
Седамдесетих година 20. века објављен је податак да је просечно време коришћења пензије јамских рудара у Србији и Југославији било свега два месеца по одласку у пензију. Несумњиво да је и смртност међу рударима била висока, али подаци о томе нису доступни. Смрт рудара мора да покида срце и све унутрашње органе, онима који их имају. Заваљени у своје удобне фотеље овдашњи истакнути политичари на власти, њихови велелепни инвеститори, министри, сада, како рече председник Србије, незаустављиво срљају у прогрес. Зато ће они тешко да на смрт тих мученика и патње њихове фамилије, обрате мало више пажње. А и зашто би? Не тиче их се. Та смрт се другима дешава, нешто као „виша сила“.
Србија наводно ради на разградњи својих институција, па смо тако сада у ситуацији да рударског гиганта, јачег од многих држава, нема ко да контролише. Србија тренутно има пет рударских инспектора, а судећи по обиму пројекта рудника литијума тешко да би их и 10 било довољно само за контролу Рио Тинта. О условима за рад рудара такође ни речи. Пројекат „Јадар“ је за компанију Рио Тинто сигурно исплатив, јер ће за првих 10 година рада извући из Србије око 4 милијарде евра, па је сасвим јасно чији је интерес овде у питању – национални, како рече Ана Брнабић, сигурно не.
У руднику Грасберг у Индонезији Рио Тинто је заједнички са једном америчком компанијом вршио експлоатацију бакра и злата, девастирајући околину и раубујући рударску снагу мизерним накнадама. Ништа се овде боље не спрема, јер смо већ одавно оаза јефтине радне снаге. Према последњим доступним подацима, просечна зарада у том сектору износила је нешто више од 123.000 динара – за запослене у рудницима угља просек је 120.000, на експлоатацији нафте зарађују 133.000, у рудницима метала 135.500. Зато и не чуди што је Рио Тинто у Србији. Сва најгора светска искуства коруптивног, угњетавајућег и ауторитарног карактера примењују и из петних жила промовишу Вучић и његови.
Дакле, пројекат „Јадар“ сигурно није развојни и пројекат од националног интереса, јер компанија у сваком тренутку може напустити рудник без икаквих обавеза санације девастираног простора који ће бити много већи од најављених 2.000 хектара. А рудари? У Србији нешто више од 30.000 људи ради у сектору рударства. Наравно, нису сви на коповима, велики део односи се на пратеће службе од одржавања до комерцијале, док је на ископима, у јамама и на површинским коповима око трећине тог броја.
Нико тим људима није објаснио да је вађење литијума њихов црни тестамент. Рудари треба бедно да живе у радним логорима, вадећи отров који их полако убија.
