Да ли Црна Гора може да избегне улазак у НАТО? Да ли је НАТО неопходан званичној Подгорици? Коме је потребан НАТО?

Приближавање Црне Горе НАТО организацији улази у своју последњу фазу. Влада у Подгорици покренула је огромну кампању са циљем припремања јавног мњења за евентуални и скори улазак у овај војни савез. Опозиција са друге стране јавним наступима покушава да скрене пажњу народу Црне Горе да је улазак у НАТО погубан из више разлога, пре свих економских и моралних. Ипак, чини се да је улазак Црне Горе у НАТО реалност и да народ нико неће ни питати за мишљење. У тој земљи не постоји обавеза да се изађе на референдум приликом приступања неком војном савезу, као што би то био случај са Републиком Србијом, па је највероватнији сценарио Бугарске која је у НАТО ушла а да није претходно питала грађане шта о томе мисле.

Први разлог зашто Црна Гора не би морала да буде члан НАТО алијансе би био политичке природе. Званична Подгорица на челу са премијером Милом Ђукановићем нема спољног непријатеља. Пре би се рекло да непријатељ постоји унутар Црне Горе, који за актуелну власт представља све оно што је наклоњено Србији и српско у тој земљи. Албански експанзионизам би у Црној Гори примио најмањег маха и поред очите већине на југоистоку земље, од Улциња до Скадарског језера. Далеко већу забринутост би морала да има Република Македонија, која се суочава са много већом претњом од албанског сецесионизма и тероризма, којег у Црној Гори готово и да нема. Штавише, Мило Ђукановић има одличне односе са бившим премијером Косова Хашимом Тачијем, али и са косовском владом као и њиховом „државом“ у целини, коју је Црна Гора иначе званично и признала. Односи са Албанијом иду у сличном смеру као и са Косовом, па према томе разлога за бојазан и евентуалне сукобе ту не би требало да буде. Други суседи не представљају проблем, почевши од Италије и Босне и Херцеговине које немају никакве територијалне претензије, до Хрватске са којом је и потписан споразум о Превлаци на југозападу земље, чиме је коначно стављена тачка на тај спор.

Економски разлози су још више упитни. Улазак у НАТО је скупа инвестиција, а положај Црне Горе је такав да он подразумева економска улагања у развијање јаке морнарице како би се задовољили и интереси Брисела у том региону. Црна Гора због свог географског значаја, изласку на Јадранско море и директној конекцији са Отранским вратима и уласку у Медитеранско море. Због бројних миграната али и евентуалних терористичких претњи и криминалних активности на мору, Црна Гора би била у обавези да повећа своја улагања у одбрамбени сектор. Чести аргументи како би улазак у НАТО довео до увећања инвестиција у ту земљу немају толико чврстих основа, јер са изузетком Словачке и Румуније ниједна друга земља није имала већи прилив инвестиција као последицу уласка у тај савез. Оне представљају изузетке само због чињенице да су те две земље близу границама Руске Федерације.

Са друге стране, последње чланице које су биле примљене, Хрватска и Албанија, до сада нису забележиле готово никакав раст инвестиција. Улазак Црне Горе у овај војни савез имао би за резултат превелико улагање у морнарицу и морске војне капацитете, у којем би влада Црне Горе заједно са грађанима носила највеће трошкове изградње јаке флоте. Посебно је значајно што би сви војни капацитети и наоружање, попут свих осталих земаља ове алијансе, морали да се прилагоде НАТО стандардима што су огромни трошкови и за економски далеко снажније државе. Тако би наводно увећање инвестиција, које су доживеле само ретке државе чланице НАТО звог свог геостратешког положаја у односу на Русију, Црној Гори остале у сфери неостварених жеља.

Након безбедносних и економских, на ред долазе и полички аспекти уласка Црне Горе у НАТО. Наводно, улазак у овај савез убрзава процес пријема земље у Европску унију, али Поучени примерима из прошлости, то није никаква гаранција. Хрватска је у НАТО ушла 2009. године, али је процес уласка у Европску унију био и даље отежан и често одлаган све до 2013. године када је Хрватска званично примљена. Случај Албаније је још драстичнији, јер су и они заједно са Хрватском ушли у НАТО 2009. али тренутно нису ни близу преговора о чланству нити отварању истих, пошто су тек 2014. године постали кандидати за чланство.

Шта тек рећи за Турску која деценијама тавори на вратима ЕУ, а један је од стубова НАТО-а у блискоисточном региону. Није немогућ сценарио да би Црна Гора постала део Европске уније заједно и у пакету са другим државама Балкана, што подразумева Србију, Албанију, као и евентуално Босну и Херцеговину и Македонију. Званични Брисел је углавном и примао више чланица одједном, као што је то био случај 2004. са готово читавом Источном и централном Европом уз Малту и Кипар, или 2007. године са Румунијом и Бугарском. Евентуални пријем зависи и од става Немачке али и других чланица Европске уније о самом проширењу, па би и Црна Гора била на чекању заједно са другим државама и поред евентуалног уласка у НАТО.

Најзад, упитајмо се коме је потребан НАТО? Да ли грађани Црне Горе заиста имају нешто од тога ако би њихова земља постала чланица савеза који данас има огромне проблеме и пропагира отворено непријатељство са Руском Федерацијом? Не треба сметнути са ума ни повезаност и блискост Црне Горе и Русије кроз читаву историју и како би се то реперкутовало на даљи развој њихових односа. Економски бољитак је и више него упитан, стога се намећу следеће чињенице: Прва је да је НАТО потребан само онима који су на власти у Црној Гори на челу са Милом Ђукановићем, ради опстанка на политичкој сцени и даље подршке коју уживају од стране САД и Европске уније. Друга је бојазан Запада од евентуалне промене власти у Црној Гори која би могла да буде проруска, чиме би се отворила могућност за градњу руских поморских база и сервисирању руске флоте у црногорским лукама. Да би се то спречило, неопходно је хитан пријем у НАТО, чиме би Русија била у потпуности избачена са Јадрана.

Следећи НАТО самит може да буде пресудан по питању уласка Црне Горе у овај војни савез. Велика су очекивања владе Црне Горе, огроман је новац који је уложен у про-НАТО кампању, па би евентуално непримање ове државе био тежак ударац и на унутрашњем плану за режим у Подгорици. Уласком Црне Горе готово би се заокружила НАТО прича на Балкану са бившим републикама СФР Југославије, уз изузетке Србије и Босне и Херцеговине.

Извор: Српски академски круг

Ознаке: Вукашин Неимаревић, Мило Ђукановић, НАТО, Црна Гора