Прочитај ми чланак
Колико пута сте само у току данашњег дана били фотографисани? Камере су свуда, а активисти за заштиту људских права већ губе битку покушавајући да осигурају приватност појединца. У размере те контроле тешко је поверовати.
Једва да је још уопште могуће у неком граду проћи неопажено. Саобраћајнице, банке, трговински центри или јавни скупови; све су то места где сте сигурно били снимљени.
Једино питање је – шта је био мотив онога ко вас је снимио? Хоће ли употребити рачунарски програм који ће аутоматски с вашим лицем повезати и ваше име и адресу? Можда га занима и ваше породично и имовинско стање?
У данашње време готово ништа није немогуће.
У Лондону већ годинама камере, постављене на свим важнијим улицама, снимају баш све и свакога. Из обавештајних кругова је „процурело“ како је намера била да се снимци „прогурају“ кроз рачунаре у којим би посебни програми „препознали“ сваку особу и повезали је с конкретним именом и презименом – и могућим досијеом у полицији.
Ипак, чуло се и да има озбиљних проблема с тим системом за препознавање лица и да рачунар тек донекле успева да препозна неку особу онако како би га препознао неки други човек.
О поузданости се – ћути
Јоаким Колер са угледног немачког института Фројенхофер тврди да рачунар има све више проблема, што је више лица у његовој бази података. Другим речима, између две особе рачунар ће готово сигурно пронаћи разлику. Код 50 особа ће бити тачан у 90 одсто случајева, али већ код 500 особа у бази података, тврди Колер, тачност ће бити још једва педесетак одсто.
Утолико би надзор милионске метрополе попут Лондона још увек био немогућ.
Ипак, тешко је рећи, да ли је систем још увек тако непоуздан и да ли је овај (цивилни) научник у праву, будући да се милијарде евра у ту сврху троше с обе стране Атлантика.
Коначно, град Ротердам је још 2010. објавио да ће увести овај поступак у одређене линије градског превоза како би смањио број разбојништава и вандализама, па је питање – да ли би то увео са системом који – не функционише барем донекле поуздано.
За најпознатији пример „апсолутне контроле“ грађана су заправо криви – и сами грађани.
Друштвена мрежа Фејсбук је позвала своје кориснике да сами „поправе“ свој профил како би га рачунар могао препознати на било којој фотографији.
Тек на велику буку коју су изазвали заштитници људских права у Европи Фејсбук је обуставио ту праксу – ипак, само на „Старом континенту“.
Повереник за заштиту личних података Хамбурга, Јоханес Каспар нарочито истиче ову мрежу као предводника у потпуном надзору свих грађана.
„Велики брат“ Фејсбук
Каспар указује да је Фејсбук обећао да ће обрисати податке које је сакупио у Европи – али ко може веровати на реч америчкој компанији?
Управо та друштвена мрежа је идеална платформа да повеже фотографију са личним подацима које су многи (лаковерно) поверили Фејсбуку – и онда их прода првом ко је заинтересован: од обавештајних служби, до маркетиншких агенција.
Заштитник приватности свих нас је свестан да већ одавно није довољно тек нешто забранити или присилити неку фирму да пази на податке које сакупља, него је последњи тренутак за јавну расправу о начелном питању надзора грађана уз помоћ (све моћнијих) рачунара.
Нико нема ништа против (успешнијег) препознавања и хватања криминалаца прије него што почине ново недело, али и у том подручју се отвара читав низ проблема.
Неке робне куће такође користе рачунаре за „препознавање“ муштерија како би међу њима препознали оне који су већ затечени у крађи.
По правилу су тада били присиљени да пристану да их уврсте у систем, па се одмах на улазу заустављају и не допушта им се улаз. Све то без икакве судске одлуке – и све то до „судњег дана“ јер не постоје никакви рокови колико ће се дуго чувати њихови подаци.
Јавна расправа је преко потребна и управо због најстроже тајности о поузданости тих система за препознавање. Јер неко ко (у одређеном броју „тачака за препознавање лица“) личи на неког терористу или криминалца, може имати великих проблема, а да му нико не призна да такав систем уопште постоји и да у његовом случају греши.
Одједном се, као у неком роману Франца Кафке, сусреће са проблемима и на аеродрому, станицама, граничним прелазима, а да не зна ни коме да се пожали.
(Магацин, Б92, Дојчевеле)
