Pročitaj mi članakTeško je očekivati od male zemlje da bude inovator u domenu razvoja političkih institucija i političke kulture. Doduše, nekada je i to slučaj. Ustav nevelike Belgije iz 1831. godine imao je inspirativnu ulogu za niz država, uključujući, i to višekratno, Kneževinu pa onda Kraljevinu Srbiju. No, ne zaboravimo da je Belgija već tada bila napredna zemlja, te da je, bez obzira na njenu malu matičnu teritoriju, od druge polovine 19. veka postala velika kolonijalna sila (Kongo, Ruanda, Burundi). Baš u to vreme ugledanje na belgijski politički sistem i generalno ustavni model, u evropskim pa i svetskim okvirima, dobija na zamahu (strahote koje su belgijski vlastodršci počinili u kolonijama sada nisu tema).
Srbija u novovekovnom i savremenom periodu, posle vekovne otomanske otrgnutosti od Evrope, nikada nije bila bogata država, odnosno u širim razmerama priznata kao civilizacijski izvoznik (od političke, preko ekonomske, do kulturne sfere), čija rešenja ili iskustva preuzimaju drugi. Za utehu, makar dok je bila nezavisna država (pre 1918. godine), u delokrugu izgradnje društvenopolitičkih institucija i usvajanja prakse koja je u skladu sa njima, bar smo manje-više uspešno pratili, i povremeno u nekim oblastima i sustizali, „razvijeni svet“. Kretali smo se korak-dva napred, pa autokratski korak nazad, ali smo ipak ostvarivali progres (i za vlade „ozloglašenih“ kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića bilo je perioda kada su sevale demokratske iskre).
Nema sumnje da su drastična preterivanja naše već izanđale priče o tome da je srpska demokratija koja je potom usledila, od 1903. do 1914. godine, bila jedan od najvećih, ako ne i najveći, domet demokratskog razvoja u globalnim razmerama. Ipak, stoji da smo se u tom periodu ozbiljno približili državama koje su već tada – u kontekstu ondašnjih liberalnih shvatanja koja, kao kada se npr. radi o imovinskom ili obrazovnom izbornom cenzusu ili nepriznavanju biračkih prava ženama i pripadnicima određenih rasa, nama danas deluju neprimereno – akumulirale decenije kontinuiranog unutrašnjeg demokratskog života (SAD, Velika Britanija, Belgija, Holandija).
Od nastanka državne zajednice Južnih Slovena, u svetlu stalnih nacionalnih tenzija i trvenja oko toga kako bi država (koju mnogi nisu želeli a Srbi su je na svoju štetu stvorili na osnovu svoje pobede u Prvom svetskom ratu) trebalo da bude uređena, naša demokratija je regresirala, da bismo od 1929. krenuli putem klasične diktature pa potom onoga što se danas naziva spin diktatura (autokratija prikrivena demokratskim kulisama). Na to se posle Drugog svetskog rata nadovezao boljševički totalitarizam u jugoslovenskoj varijanti (titoizam).
I dalje smo kaskali, sustižući ponekada predvodnike, ali taj pun ne za onima koji su bili ne demokratske već autoritarne ili čak totalitarne prirode. Kraljevina Jugoslavija (kako se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca od kraja 1929, ubrzo posle uspostavljanja ličnog režima kralja Aleksandra) nije imala monarhofašističku diktaturu – kako su kominternovski propagandisti lagali – ali nesumnjivo jeste bila na autokratskom koloseku koji je u nekim periodima bio prilično represivan. Komunistička Jugoslavija je u prvoj svojoj fazi bila tipična staljinistička država sa masovnim stratištima onih koji su okarakterisani kao neprijatelji režima, a kasnije je evoluirala u nešto mekšu crvenu diktaturu i to otvorenu za mnoge elemente zapadnog potrošačkog društva.
Onda je došao period naše demokratske ili, već kako kada, kvazidemokratske obnove, počevši od 1990, sa novim momentima od 2000. godine. Ponovo smo kaskali za onima koji su očuvali ili brže od nas prihvatili parlamentarizam i građanske slobode, te politička nadmetanja karakteristična za višepartijski sistem. Bez obzira na ratove za jugoslovensko nasleđe, NATO agresiju, koprcanje titoističke „duboke države“, ekonomske teškoće, ovako ili onako smo kopirali demokratske institucije i modele ponašanja koji su nam delovali kao svetski standard. Tako je bilo do 2012.
Posle te godine, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, Srbija je verovatno po prvi put u svojoj istoriji u par koraka postala neformalno prihvaćeni globalni politički inovator. Naša „lažokratija“ stvarno je dobila krila, što možemo da vidimo i po onome što govori i radi, američki predsednik Donald Tramp. Vučić je probio led i pokazao upotrebljivost „nuklearnih“ laži, a aktuelni američki predsednik neretko deluje kao da je maskirani Alek od Srbije, koji je tajno zavladao Amerikom.
Laži su oduvek deo političkih procesa, jer istina ima mnogo manji radijus dejstva od neistine. Ograničena je, dok se sa malo kreativnosti laži mogu osmisliti na sto načina i brzo dorađivati po potrebi. Skoro sve može da se izmisli, a polazeći od istine mnogo toga ne sme da se kaže ili uradi. Doduše, ranije se smatralo da laž treba da bude tako upakovana da kod što većeg dela građanstva može da prođe kao istina, a pred onima koji je uprkos tome ne prihvate, da kako-tako može da se brani. Dugo se otuda pazilo kako se laže, i za neistine su tražene pogodne forme. Čak se i Gebels toga držao!
Nije džabe – mnogo pre komunističkog, fašističkog ili nacističkog totalitarizma sa nemilim posledicama po statistiku – krajem 19. veka u opticaj ušla izreka: „Postoje tri vrste neistine: laž, drska laž i statistika“ (ne zna se čija je to rečenica iako se obično pripisuje poznatom britanskom političaru i državniku Dizraeliju ili nešto manje znamenitom njegovom kolegi Kurtniju). I ne radi se tu samo bukvalno o zloupotrebi statistike, već preneseno i o sofisticirano upakovanim neistinama kako bi prošle i kod onih koji kritički preispituju ono što im se nudi kao informacija. Bezgranična po obimu, laž je imala ograničene forme.
Vučiću to više nije bilo bitno. Makar ne načelno. On i dalje plasira i vešto stilizovane laži za deo javnosti, ali uporedo sa njima uveo je na veliko upotrebu dečijeg modela laganja, gde se otvoreno i to na veliku – kao kada sitan lopov na delu buvljaka gde se prodaje sumnjiva roba, komično hvali ono što pokušava da brzo nekome uvali – pričaju gluposti raznih vrsta. Ne sa namerom da u njih poveruju baš mnogi, već da se testiraju i zavrbuju „odabrani“ utoliko što su „zavidno“ ništi duhom.
Pri tome se koristi jezik (praćen smešnom gestikulacijom), recimo, trećeg razreda osnovne škole. Cilj takvog delovanja je – da dodatno to pojasnim – da se u biračkoj masi detektuje i uz pomoć hipnotičkog delovanja sredstva masovnog deiznformisanja, za sebe trajno veže, politički poluretardiran deo biračkog tela, koji – u naše vreme masovne (ne)kulture i specijalizacije koja mnoge svodi na nivo fah idiota (bez obzira na formalno obrazovanje), a u korelaciji sa egalitarnom uverenošću da svi sve znamo ili smo makar sposobni da sve lako saznamo – nije baš mali.
Tako stižemo do toga da u utakmici u kojoj učestvuju spin političari (ne samo u autoritarnim već i sistemima koji su uz sva ograničenja demokratski tj. nisu ni spin a kamoli klasične diktature), oni naizgled iracionalnim postupcima (sa krajnje racionalnom kolikogod i prljavom podlogom) stvaraju birački rezervoar oko koga se više ne odvija nadmetanje sa onima koji nisu spremni da rade isto što i ti bahati zagađivači javnog života.
Građane koji upadaju u njihove zamke, ti zli čarobnjaci pretvaraju u svojevoljno podaničko stado, zatvoreno u medijsko-politički tor. Nije da ljudi koji su se borili za vlast i ranije nisu gledali da steknu verno stado, ali su to u sistemima koji nisu bili totalitarni ipak činili manje napadno a i „ovce“ nisu baš bile mentalno drogirane. Sada, sudeći po onome što je besramno počeo da radi Vučić, a u kratkom roku prihvatio Tramp i neki njima sliči vlastodršci, to više nije slučaj. Ovce koje im veruju uistinu se tretiraju kao prave ovce, tj. ograničena bića i sa figurativnog „ovčijeg“ stanovišta!
Da ne pričamo detaljno sada o Vučiću koji je posejao to seme. Stalno nam je pred očima. Ali pogledajte Trampa i njegovo ponašanje tokom drugog mandata (u prvom nije bilo do kraja takvo). Nastupa kao da je devetogodišnji siledžija i to u nekoj marginalnoj školi. Vređa, besni, priča koješta, banalno veliča sebe i zemlju koju vodi. „Ja sve znam“; „Mi smo najjači“; „Niko nam ništa ne može“; „Svi me mole za milost“; „Bezobrazni su i sada ću ih uništim“; „Pobedili smo“; „Neće da se predaju i nastavićemo da ih uništavamo“. I tako u nedogled, vergla niz protivrečnosti, nelogičnosti, banalnosti, uz mahanje rukama, pravljenje grimasa i „bacanje“ pogleda pomahnitalog bezobraznog deteta.
Tramp odnedavno, gle čuda, deluje i sumanutije od Vučića. Desilo se nezamislivo. Možemo da budemo „ponosni“ zbog toga. Od nas je politički novitet čiji je on odraz krenuo. Ovaj put ne kopiramo druge, već prednjačimo u društvenoj kontaminaciji i političkom blaćenju. To je nama dala „mudrost“ našeg samozvanog maršala ili bar vrhovnog komandanta – Aleka bez Kosova!
Ako kojim slučajem ipak niste srećni što Srbija ide putem koji je, izgleda, privlačan i za neke u svetu koji izgledaju kao da su pobegli iz ludnice (ali zapravo ludima prave druge, što ne znači da donekle nisu i sami ćaknuti), onda da se potrudimo da nešto u njoj što brže promenimo nabolje. Jer, ovako, ko zna do čega ćemo stići. Ne zaboravimo, za razliku od istine, laž i prevara su neograničeni.
Ludacima, manijacima i kriminalcima to odgovara, ali verujem ne i većinskom delu srpskog naroda. Stoga, menjajmo što pre one koji nas svojim „inovacijama“ sramote u sopstvenim i tuđim očima. Pogledajte samo kako se u našem okruženju sprdaju sa Srbijom, praveći paralele između Donalda i Aleka, koji kao da dele istru „mokru čarapu“ (jer kako se kaže za one koji izgledaju sumanuto – „udareni su mokrom čarapom“), što i nije najgore, već je to činjenica da ono što rade nailazi na pozitivan odjek dela populacije zemalja na vrhu čijih državnih piramida se nalaze. Vreme je da makar u Srbiji većinski deo naroda koji je (nadam se) i dalje u stanju da misli svojom glavom, stavi na to tačku!
