Pročitaj mi članakU Srbiji izgleda više ništa nije sveto. Ni škola, ni udžbenici, ni deca. Dok se u javnosti vodi žestoka rasprava o rudniku litijuma i projektu koji je podelio čitavo društvo, neko je odlučio da tu priču tiho i neprimetno ubaci tamo gde joj nije mesto , u školski udžbenik za osmi razred.
На први поглед све делује као безазлена лекција из природних ресурса. Помиње се јадарит, минерал пронађен у западној Србији, говори се о резервама и економској исплативости. Ученицима се објашњава како се од литијума праве батерије за телефоне, лаптопове и електричне аутомобиле. Све је написано као да је у питању прича о неком технолошком напретку који треба да дочекамо раширених руку.
Али оно што упада у очи није оно што пише, већ оно што недостаје.
Ни једна једина реч о еколошким последицама. Ни једна реч о ризицима по земљиште, воду, пољопривреду, здравље људи. Ни једна реч о отпору који су грађани Србије подигли против пројекта који би могао трајно да измени читаве делове земље.
Дакле, деци се не нуди знање. Нуди им се половина приче. А половина истине је најчешће, обична пропаганда и полуистина, која и јесте најопаснија.
Када се о овако сложеним темама говори у школи, онда је основно правило образовања да се ученицима прикажу све стране. И економска корист и могућа штета. И аргументи заговорника и аргументи противника. Само тако млади могу да науче да мисле својом главом.
Међутим, када у лекцији постоји само један наратив, онај о „исплативости“, онда то није образовање, већ припрема терена. Припрема нових генерација да једног дана прихвате нешто што данашње друштво још увек одлучно одбија.
Историја нас учи да се најопасније идеје ретко уводе нагло. Оне се уводе постепено. Кроз медије, кроз институције, кроз „стручне анализе“, а понекад и кроз школске књиге.
Зато ова лекција није само питање једног уџбеника, већ отвара много озбиљније питање: ко и са којим циљем обликује оно што наша деца уче?
Ако је намера заиста била образовање, онда је лекција морала да говори и о последицама рударења, о загађењу, о уништавању земљишта и водотокова, о конфликтима који су се већ догодили у многим земљама где су слични пројекти покренути.
У овом случају, школа престаје да буде место знања и постаје место где се тихо припремају нови наративи, или ти агенде.
А када се политика и интереси увуку у уџбенике, онда се више не образују деца , већ се обликује будућа јавност, а то је тренутак када друштво мора да постави једноставно питање:
Да ли желимо образовање или пропаганду за самоуништење у школским клупама?
