Nedavno je kod nas – na radost njegovih ne baš tako brojnih istinskih poklonika – objavljena još jedna prozna knjiga Bore Ćosića („Miš koji pegla“). Ona je još „davne“ 2008. godine izdata na nemačkom jeziku, a sada se pojavila i na srpskom. Deo javnosti joj se raduje; najbrojniji su oni koji na nju neće obratiti pažnju (jer od kada autora ne „pumpaju“ mediji, što su u jednom periodu oni tzv. drugosrbijanske provenijencije intenzivno činili i to sa omamljujućim efektima na ljude koji ne čitaju knjige već prihvataju nametnute autoritete, skoro da je zaboravljen); konačno, ima i onih koji negoduju. I to je sasvim na mestu, kao i pravo izdavača da objavljuju Ćosića. Kakavgod da je, čovek nije jednodimenzijalno biće.

Ne treba u tom kontekstu, pomenutom ili bilo kome drugom piscu, osporavati književni kvalitet – pa i mogućnost da njegova dela budu objavljivana i bez vrednosti te vrste, ako neko želi da podrži njihovo izdavanje – zato što su mu politički stavovi nakaradni sa preovlađujućeg stanovišta sredine u kojoj se štampa. Neka nacisti i komunisti neselektivno zabranjuju pa i spaljuju knjige nepodobnih, ali ako težimo demokratiji, moramo da prihvatimo da i glas onih sa kojima se ne slažemo ima pravo da se čuje (pod uslovom da ne poziva na nešto protivzakonito, a i kada se tako nešto suzbija, nije prihvatljivo neselektivno ograničavati pristup drugim njihovim spisima).

Vratimo se u tom svetlu pomenutom piscu. Nema razlog da se ustežem da kažem da bi u svakoj pristojnoj zemlji o kojoj se neko izražavao kao on o Srbiji, bio tretirani kao veleizdajnik. Bora Ćosić je – za one koji su zaboravili – „naš“ spisatelj koji je, slično svom kolegi Mirku Kovaču, početkom međunacionalnih sukoba u Jugoslaviji, iz kako tvrdi „nacionalističke“ Srbije izbegao u „demokratsku“ Hrvatsku. U znak protesta zbog navodnih srpskih šovinističkih strasti, preselio se iz naše zemlje, u kojoj bez obzira na raznovrsna propaganda „ura“ i „kič patriotska“ preterivanja, u to vreme nikome ni ruka nije bila polomljena a kamoli da je pala glava, zato što nije srpske narodnosti, u Hrvatsku, gde su već bili skoro pa obnovljeni ustaški progoni Srba.

Da je Bora od rata na Balkanu pobegao, recimo, u prvoj fazi tog sukoba u relativno odmereni Rim ili neki drugi italijanski grad, i odale nepristrasno kritikovao ratnohuškačke lidere svih jugoslovenskih naroda, to bi mogao da razumem. Ima i te kako argumenata u prilog stava (koji ipak ne delim) da sopstvena nacija ne zaslužuje podršku ako nije potpuno u pravu – a kolikogod Srbi realno imali istorijski, etnički i pravno najutemeljenije pretenzije tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, i kod nas je bilo nemalo zastranjivanja, dok je Miloševićev režim sam po sebi bio nakaradan (što vidimo i po njegovom sada vladajućem radikalskom čedu) – ali bolesno je ako se potpora ma koje vrste daje oponentima svog naroda, koji se pri tome ponašaju još mnogo gore od njega.

Bora ipak ode u neoustaški Zagreb. Iz njega, razume se, nije mogao a nije ni hteo, principijelno da osuđuje nacionalna razračunavanja i šovinistička zastranjivanja ma ko za njih bio kriv, već se stavio na stranu okrvavljenih hrvatskih i drugih bojovnika koji su puni mržnje i ubilačkih nagona kidisali na Srbe. Kulminaciju njegove podrške svemu, lokalom ili globalnom antisrpskom, predstavljalo je zalaganje za kopnenu NATO invaziju na Srbiju tokom agresije 1999. godine. On čak nije bio ni među onim anti-Srbima koji su samo aplaudirali, sa stanovišta međunarodnog prava ilegalnim, vazduhoplovnim i raketnim udarima na našu zemlju, već je otišao i dalje. O tome je sam posvedočio (i to sa ponosom): „Ja nisam bio za bombardovanje, nego za invaziju. Onakvu kakvu su saveznici izveli na dan D u Normandiji, a potom, godinu dana docnije, ruske snage kada su prešle Odru“.

Baš sramno, ali ni to nije razlog da se kao pisac nađe pod udarom cenzure. Međutim, objavljivanje nečijih dela je jedno, a njegovo oficijelno slavljenje i nagrađivanje je nešto sasvim drugo. Tu se u svakoj iole zdravoj sredini uzima u obzir sveukupan odnos potencijalnog laureata prema njoj i njenim nacionalnim interesima. Nažalost, u zemlji Srbiji, koja je odavno nacionalno i moralno degradirana usled ponašanja kvislinških, kriminalnih i na druge načine mračnih vladajućih struktura, to nije bio, niti je postao slučaj.

Bori Ćosiću je „žuti“ režim – umnogome i „zahvaljući“ nekima koji sada uz pomoć dela (pre svega novosadskih) studenata pokušavaju da se politički revitalizuju i predstave kao potencijalni graditelji neke „bolje“ Srbije – 2009. dodelio nacionalnu penziju (koja se daje istaknutim stvaraocima za poseban doprinos nacionalnoj kulturi). Srpski poreski obveznici – gle paradoksa – tako od tada pa do danas daju svoj novac onome ko je želeo da se na njih sruči i oganj NATO artiljerije i tenkova. Da li je to normalno, i da je B. Ćosić, kojim slučajem, dao epohalan doprinos našoj i svetskoj kulturi? Nije! Tim pre, da i to dodam, on je ipak pisac relativno ograničenih dometa, a ne nacionalna, a kamoli svetska književna veličina.

Uprkos rečenom, bivša DS ekipa mu je nacionalno mazohistički dala priznanje i specijalnu penziju koja pripada zaslužnim građanima, a SNS režim, pošto je preuzeo vlast 2012. godine – protivno svom radikalskom bekgraundu i napadnoj patriotskoj retorici – niša nije uradio da takva odluka naknadno bude poništena. A i kako bi? Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su se, kako je vreme pokazalo, već uveliko spremali da plate ceh evroatlantskim centrima moći za to što su im otvorili kapije kvislinške vlasti u Beogradu. Nije bilo logično da oni koji su se pripremali da perfidno udovolje zahtevima Severnoatlantske alijanse, udare na veleizdajničke kolege koji su njene tenkove otvoreno pozivali da prodefiluju srpskim ulicama i trgovima koje bi prethodno poprskali krvlju.

Da sada po ko zna koji put ne prepričavam ono što svi već dobro znamo o lukavoj SNS prodaji srpskih interesa, tj. kako su lideri tog kartela, skrivajući se iza nacionalnih kulisa, odradili kosovsku veleizdaju koju nisu bili u stanju da u takvom obimu realizuju neskriveni NATO fanovi koji su pre njih bili na vlasti. Evroatlantski stratezi su prepoznali izdajnički potencijal koji iz toga proizlazi te su im dali šansu da se zlim delima prema svom narodu, gotovo sigurno po ukusu Bore Ćosića i njemu sličnih, dokažu Briselu i Vašingtonu.

Tu šansu su pakleno iskoristili, a mi smo ponovo stigli do onoga sa čime je tekst i započet: moralne i pravne mogućnosti i nemogućnosti ispoljavanja višedimenzijalnosti ljudi koji se na ovaj ili onaj način nalaze na društvenopolitičkoj sceni. Književnik može da u (geo)političkoj sferi zagovara štagod hoće, i da uprkos tome bude štampan. Naravno, to ne znači da dok se njegova literalna dela objavljuju (ona druge vrste u kojima eksplicitno iznosi inkriminisane političe stavove svakako mogu da budu zabranjene), ne može da se nađe i u zatvoru ako je počinio nešto iz domena političkog kriminala u skladu sa zakonima, koje mnoge zemlje imaj, a koji se odnose na pitanje veleizdaje i suzbijanje separatističke propagande (Francuska, sa svom svojom demokratskom tradicijom, i te kako ima takve propise). Književnik je književnik bez obzira što je izdajnik, ali za izdaju se tamo gde ima reda plaća ceh i ako je neko, primera radi, priznati romanopisac ili pesnik (dok kod nas izdajnike slave a kritičare njihovih nedela protivzakonito progone)!

Drugačije stvari stoje sa političarima (naravno ne kada se radi o „plaćanju“ za izdaju). Njihova višedimenzionalnost podleže mnogo ozbiljnijim ograničenjima. U iole uređenom društvu nemoguće je biti dokazani izdajnik, i nesputano nastaviti svoju političku karijeru. Nije svaki poziv isti. Ako književnik ima pravo da se bavi primarnim poslom i bude objavljivan uprkos zakonski neprihvatljivim političkim stavovima, to ne važi za one kojima je ključna javna uloga političke prirode. Njima bi moralo da bude onemogućeno dalje političko angažovanje, bili oni u opoziciji ili u vladajućim redovima. Političar obavlja ili se nudi da to radi, poslove skopčane sa vođenjem države, i tu je zakonitost i ustavnost uslov bez koga se makar nominalno ne može!

Da je Srbija stvarno demokratska država u kojoj postoji vladavina prava, Aleksandar Vučić bi se odavno našao pod udarom Ustavnog suda zbog svega što je do sada uradio, od kosovske veleizdaje do uzurpacije vlasti, te bi posle toga bio odstranjen sa funkcije i krivično gonjen. Vučić je, u to nema sumnje, držeći u svojim rukama državno kormilo, povukao niz poteza koji mogu da se okarakterišu kao sprovođenje državnog udara odgore, odnosno grubo podrivanje teritorijalnog integriteta države.

Zato je Alek bez Kosova, uprkos lažnom busanju u „srpska“ prsa, mnogo gori od Bore Ćosića (o čijem opskurnom političkom profilu najbolje možete da prosudite na osnovu njegovih reči o NATO invaziji), koji em nije licemer koji prikriva izdaju, em nije političar, a kamoli da je na vlasti (što je u ovoj „formuli“ ključni element). Moralno i politički je grozan je, ali daleko od toga da je na istom nivou kao Vučić. Ipak, ni to nije razlog da jednog dana – dok Aca anti-Srbin, nadajmo se, bude boravio na mestu koje zaslužuje – ne čitamo njegove političke memoare, pod, recimo radnim naslovom, „Kako sam postao veći Kurti od Kurtija“.

Politička nedela, kao što rekoh, ne diskvalifikuju nikoga da objavljuje knjige, ali ga, da to ponovim, u iole uređenoj državi eliminišu kao i dalje prihvatljivog političkog aktera. Srbija, kao što dobro znamo, za sada nije normalna država. Na nama je da nastavimo da se borimo da to postane, pa će se onda i kod nas voditi računa o asimetrično (ne)prihvatljivoj višedimenzijalnosti pisaca, političara i drugih javnih ličnosti. I adekvatno kažnjavati ono što je za pokoru, a nacionalno nagrađivati ono što je za to uistinu kvalifikovano. Da bi tako i bilo, orijentir mora da nam bude suverenizam a ne EU okupacioni integracionizam, jer Brisel za nas ima plan da posle Vučića na vlast budu instalirani oni koji bi bili manje kriminalizovani i komunikacijski odvratni od tzv. naprednjaka, ali bi i otvoreno sledili političku misao Bore Ćosića. Ako tako ispadne džabe pokušavamo da okrećimo Srbiju jer će maskiranog NATO Kurtu samo zameniti malo uglađeniji a transparentni evroatlatnski Murta, a mi ćemo ostati porobljeni!

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Bora Ćosić, Dragomir Anđelković, EU