Pročitaj mi članakProsečne plate od 1.300 evra, penzije od 750, ogromne investicije u razvoj infrastrukture, mnogo bolja zdravstvena zaštita, mir i stabilnost u vremenu opasnih ratnih izazova u svetu, naoružavanje, roboti i razvoj veštačke inteligencije…, obećao je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, do 2030. godine, građankama i građanima Srbije, da će ispuniti kao svoj zacrtani cilj, u izbornoj godini, koju – kao takvu – sam najavljuje.
Iako mnogi posmatrači prilika izražavaju čvrste sumnje da će on uopšte ove godine raspisati izbore, jer mu je rejting izuzetno poljuljan, pa da će zbog toga odugovlačiti sa raspisivanjem izbora sve dok bude mogao, ne bi li sebi ostavio prostora da probuđeni pobunjenički kapacitet naroda splasne, utihne ili ga on prisilom još više slomi.
Vučić se u predstavljanju “Strategije 2030” nije zaustavio na ovoj godini, već je otišao i do 2035, uvećavajući brojeve, kako plata i penzija, tako i investicija. Računajući, valjda, da će vladati Srbijom još skoro 10 godina… Do tada je najavio i punopravno članstvo u Evropskoj uniji, uprkos rezultatima koje dostigao u prethodnih 14 godina vladavine – potpuno zamrzavanje pregovora i nazadovanje u tom procesu.
Sagovornici Danasa saglasni su da ovakve poruke Vučića imaju vrlo jasan i precizan uticaj na utvrđivanje njegovog biračkog tela, zasnovan na istraživanjima javnog mnjenja koje sprovodi, a pojedini čak smatraju i da se takav uticaj prostire šire, odnosno da obuhvata i one koji ne veruju u svako njegovo obećanje i tvrdnje. I to, zahvaljujući vrlo preciznom i efektnom istraživanju o tome šta bi određene, takozvane fokus grupe htele da čuju, kao i kako da im se takve poruke pošalju. Da im budu uverljive.
“Oprobani recept koji nikad ne izlazi mode”
Poruke koje je Aleksandar Vučić poslao imaju efekta i pozitivno deluju na pristalice vlasti i Srpske napredne stranke ali i šire. Inače, poruke su pažljivo testirane na mnogobrojnim fokus grupama – kaže za Danas Milomir Mandić, istraživač Demostata.
Obećanja o prosečnoj plati od 1.300 do 2030. godine i prosečnoj penziji od 750 evra je nešto što najpre penzioneri i radnici žele da čuju, ističe.
– Egzistencijalna sigurnost je jedan od najbitnijh faktora prilikom opredeljivanja. Dakle, radi se oprobanom receptu, i to ne samo ove vlasti, koji daje rezultate u borbi za birače. Bolji život građana, sigurne plate i penzije i tome slično, nikada ne izlaze iz mode – zaključuje Mandić.
„Monopol nad budućnošću“
Politikolog Fahrudin Kladničanin kaže za Danas da strategija „Srbija 2030“, koju je predstavio predsednik Aleksandar Vučić, ne treba posmatrati samo kao razvojni dokument, već i kao pažljivo oblikovan politički signal.
– Najava investicija od 17 milijardi evra do 2030. godine i ukupno 48 milijardi do 2035. predstavlja ambiciozan okvir ekonomskog razvoja, ali istovremeno ima i jasnu političku funkciju. U godini u kojoj je realno očekivati izbore, ovakav program služi i kao instrument političke komunikacije usmeren direktno ka biračkom telu – smatra on.
On napominje da je prvo pitanje koje se prirodno nameće – finansijska održivost ovakvog plana.
– Investicioni ciklus ove veličine zahteva stabilne izvore finansiranja, kroz strane investicije, kredite, budžetska izdvajanja ili kombinaciju ovih faktora. Zbog toga ostaje otvorena dilema da li država zaista raspolaže resursima za realizaciju svih najavljenih projekata ili je riječ o ambicioznoj političkoj projekciji čija će realizacija zavisiti od budućih ekonomskih okolnosti – kaže Kladničanin.
Međutim, ističe dalje, politička dimenzija ovog programa možda je još važnija od njegove ekonomske strane.
– Predstavljajući strategiju lično i detaljno iznoseći brojke o investicijama, projektima i rokovima, Vučić ponovo nastupa na političkom terenu koji mu najviše odgovara, terenu ekonomskih planova, infrastrukturnih projekata i investicija. Upravo kroz takav narativ vlast već godinama gradi politički legitimitet, kroz autoputeve, fabrike, velike državne projekte i obećanja ekonomskog rasta. U tom smislu, strategija „Srbija 2030“ funkcioniše kao direktna poruka biračima. Ona je koncipirana tako da naglasi konkretne brojke i dugoročne ciljeve, čime se stvara utisak jasnog plana i političke stabilnosti – objašnja naš sagovornik.
Istovremeno, dodaje, politički kontekst ide u prilog takvoj strategiji, opozicione stranke i studentski pokreti trenutno ne uspevaju da ponude jednako vidljiv alternativni razvojni okvir niti da nametnu sopstvenu političku agendu.
– Njihova poruka često je drugačije postavljena, kroz kritiku vlasti ili institucionalnih problema, dok vlast fokus premešta na razvojne projekte i investicije. Posebno je značajan vremenski horizont ove strategije. Kada predsednik govori o projektima i ulaganjima koji se protežu sve do 2035. godine, on ne govori samo o ekonomskim ciljevima države. On implicitno šalje i političku poruku o kontinuitetu vlasti koja bi trebalo da realizuje te planove – kaže Fahrudin Kladničanin.
Drugim rečima, ističe, strategija razvoja postaje i projekcija političke stabilnosti.
– U tom kontekstu može se govoriti o pokušaju uspostavljanja svojevrsnog političkog monopola nad budućnošću. Kada jedna politička figura u javnom prostoru definiše ključne razvojne projekte za narednu deceniju i postavi sebe kao glavnog nosioca tog procesa, tada se politička konkurencija suočava sa dodatnim izazovom, ona više ne polemiše samo sa aktuelnom vlašću, već i sa narativom u kojem je budućnost države već politički strukturisana. Zbog toga strategiju „Srbija 2030“ treba posmatrati dvostruko. S jedne strane, ona predstavlja ambiciozan razvojni plan čija će realizacija zavisiti od realnih ekonomskih kapaciteta države. S druge strane, ona je instrument političke komunikacije kojim se predsednik obraća biračima, učvršćuje svoju poziciju centralne političke figure i pokušava da definiše politički okvir u kojem će se razgovarati o budućnosti Srbije u godinama koje dolaze – zaključuje sagovornik Danasa.
„Kvazistrateško razmišljanje“
Prema rečima Jove Bakića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, jasno je da je reč o predizbornoj kampanji, odevenoj u ruho pseudo-vizionarstva i kvazistrateškog razmišljanja.
– Dosad je bilo uticaja i efekta na biračko telo, ali sada je to ograničeno na jezgro njegovih pristalica, koji mu ionako veruju, pa šta god govorio – zaključuje Bakić.
