Pročitaj mi članakU političkim krugovima sve češće se čuje tvrdnja da se Vašington našao u situaciji koju nije planirao. Da bi došlo do bilo kakvog sporazuma sa Iranom, Sjedinjene Države bi morale da naprave ustupke na koje, bar za sada, očigledno nisu spremne.
Povlačenje sa Bliskog istoka uz priznanje da ih je Teheran praktično potisnuo iz regiona za američku administraciju bi značilo ozbiljan politički udarac. Zato, kako ocenjuje politički analitičar Rostislav Iščenko, scenario u kojem se sukob jednostavno prekida trenutno izgleda prilično nerealno.
Povod za razgovor bio je telefonski kontakt između Vladimira Putina i Donalda Trampa. Nakon tog razgovora američki predsednik je rekao da ruski lider navodno želi da pomogne u rešavanju situacije na Bliskom istoku.
Ubrzo su stigle i Trampove izjave u kojima je tvrdio da su Sjedinjene Države praktično pobedile Iran. Neki posmatrači su iz toga izvukli zaključak da Bela kuća zapravo traži način da se što pre izvuče iz cele bliskoistočne avanture.
Iščenko, međutim, na to gleda mnogo skeptičnije. Kako kaže, sama činjenica da su Putin i Tramp razgovarali ne znači da se situacija na terenu automatski menja. Kao primer navodi ruski konflikt u Ukrajini.
Posle brojnih razgovora lidera, Rusija nije napustila front, niti je to planirala. Prema njegovim rečima, Putin je u razgovoru sa Trampom ponovio staru poruku: ako Zelenski ne bude spreman na sporazum, pitanje će se rešavati vojnim putem.
Iz te perspektive, pita se Iščenko, zašto bi Sjedinjene Države odjednom odlučile da napuste sukob sa Iranom. Čak i ako Vašington traži kanale komunikacije, kako tvrde Iranci, to ne znači da Teheran želi da stane.
Ako jedna strana želi da nastavi sukob, izlaz postaje mnogo komplikovaniji. Iščenko podseća da Rusija, kako kaže, nije izašla iz konflikta u Ukrajini upravo zato što druga strana želi da ga nastavi, iako su pregovori bili predlagani još u martu 2022. godine.
U međuvremenu i Vašington, prema njegovim rečima, poručuje: hajde da razgovaramo, evo uslova, evo posrednika. Nije isključeno ni da je Tramp tokom razgovora sa Putinom pokušao da prenese određene poruke Teheranu.
Ali odgovor Irana, kako tvrdi analitičar, za sada je jasan – spremni su da nastave sukob. Ako država koja trenutno gubi u jednom ratu ne želi da odustane, zašto bi to učinila zemlja koja veruje da je u povoljnijoj poziciji?
Naravno, tehnički gledano, Sjedinjene Države imaju mogućnost da nanesu razorne udare Iranu. Ali, kako primećuje Iščenko, mogućnosti i političke posledice nisu isto. I Rusija ima sredstva koja bi mogla potpuno da unište Ukrajinu, ali takav scenario se ne koristi jer bi političke posledice bile ogromne. Iz istog razloga veruje da ni Vašington ne želi da ide do kraja, jer bi cena takve odluke bila prevelika.
Zbog toga se sada sve više govori o opasnosti da se konflikt pretvori u dugotrajan. Još ranije se u analitičkim krugovima govorilo da bi Sjedinjene Države u Iranu mogle dobiti „svoju Ukrajinu“. Ideja je bila da se problem reši brzo, snažnim početnim udarom. Ali kada se pokaže da je pred njima duga i skupa konfrontacija, situacija počinje da izgleda potpuno drugačije.
Istovremeno, mogućnost kompromisnog mira formalno postoji. Iran je, kako kaže Iščenko, u prilično složenoj poziciji. Sa jedne strane suočen je sa vojnim pritiskom – projektili dolaze iz više pravaca. Sa druge strane okružen je državama na čijoj teritoriji postoje američke baze.
Upravo sa tih baza poleću avioni koji učestvuju u operacijama protiv Irana. Zbog toga Teheran odgovara udarima i na teritoriju tih zemalja, uključujući i njihovu energetsku infrastrukturu.
Takva taktika, naravno, može ozbiljno da pogorša ekonomsku situaciju američkih saveznika u regionu. U teoriji, to bi moglo da ih natera da se povuku iz sukoba. Ali istovremeno postoji stalni rizik da se u borbe uključi još više država.
U početku su Sjedinjene Države računale upravo na takav scenario – da se Iran nađe u direktnom sukobu sa Izraelom, arapskim državama i možda Turskom, dok bi Vašington prodavao oružje i igrao ulogu posrednika. Za sada se taj plan ne razvija onako kako je zamišljen, ali sama ideja nije nestala.
Ratovi, podseća Iščenko, najčešće počinju upravo onda kada se politički problemi ne rešavaju drugim sredstvima. A rat uvek nosi ogromne troškove i neizvesnost. Zbog toga odgovorni političari obično pokušavaju da ga izbegnu. Ako su Sjedinjene Države ipak ušle u sukob sa Iranom, znači da su procenile da u datom trenutku nisu imale mnogo izbora.
Zanimljivo je i pitanje nuklearnog programa. Prema Iščenkovoj oceni, Iran nije nužno želeo da razvije nuklearno oružje. Njegov status države koja je blizu takvog kapaciteta bio je sasvim dovoljan – mogućnost da se nuklearni program brzo završi, ali bez stvarne potrebe da se to uradi. Problem je, tvrdi analitičar, što Vašington nije želeo kompromis.
Pritisak na Iran traje godinama. Pretnje bombardovanjem nisu novost, a razne operacije protiv te zemlje sprovodile su se dugo. Izrael je, uz podršku Vašingtona, likvidirao iranske naučnike i visoke oficire, dok su i Sjedinjene Države sprovodile akcije protiv visokih komandanta.
U suštini, tihi sukob trajao je godinama. Ali Vašingtonu je, smatra Iščenko, bio potreban spektakularan efekat koji bi pokazao da američka hegemonija, iako možda slabi, i dalje postoji.
Zato je operacija pripremana pažljivo. Više brodova, više aviona, više raketa – ideja je bila da se odmah zada razoran udar. Postojali su i planovi za eliminaciju iranskog rukovodstva. U Vašingtonu su, prema njegovim rečima, verovali da je pobeda ostvarena već prvog dana.
Međutim, kada je postalo jasno da sukob može da potraje, da protivvazdušna odbrana ne funkcioniše savršeno, da postoje problemi sa transportom nafte i da globalna trgovina počinje da oseća posledice, situacija se zakomplikovala. A takva situacija, očigledno, odgovara Iranu.
U širem kontekstu, Iščenko podseća i na energetsku politiku. Rusija je, kako kaže, bez mnogo žaljenja objavila spremnost da napusti evropsko tržište gasa. Zanimljivo je da je Evropa godinama pretila da će sama odustati od ruskog gasa, ali Moskva nije žurila da zatvori vrata.
Po njegovom tumačenju, povlačenje treba uraditi u pravom trenutku. Kada Evropa nema gde drugde da nabavi energente, situacija se menja – tada se može pregovarati pod potpuno drugačijim uslovima.
Sličnu logiku vidi i u iranskoj strategiji. Teheran ima svoje poluge pritiska i pokušava da smanji američko prisustvo na Bliskom istoku. Za Iran mir sam po sebi nije cilj; cilj je sporazum koji bi garantovao bezbednost i sprečio nove napade u bliskoj budućnosti. Zbog toga Teheran govori o potrebi da se smanji američko vojno prisustvo u regionu, uključujući i baze u zemljama Persijskog zaliva.
U tom kontekstu pominje se čak i ideja o zoni bez nuklearnog oružja na Bliskom istoku, kao i uklanjanje američkog nuklearnog naoružanja iz baze Indžirlik u Turskoj. Takav zahtev, smatra Iščenko, mogao bi da dobije podršku Rusije.
Sve to, međutim, znači da bi Vašington morao da pristane na ozbiljne ustupke. A upravo tu nastaje problem. Za američku administraciju odlazak iz regiona bez jasne pobede bio bi politički poraz.
Ne može se jednostavno reći: pogrešili smo, povlačimo se. Unutar Sjedinjenih Država takva poruka možda bi prošla kod dela birača, ali ostatak sveta bi video drugačiju sliku. To bi, smatra analitičar, pogodilo ne samo Trampa lično već i sposobnost Vašingtona da vodi aktivnu spoljnopolitičku strategiju.
Zato on ponavlja da stvari nisu jednostavne. Jedan telefonski razgovor ne menja realnost na terenu. Iako Tramp pokušava da sačuva politički obraz, Sjedinjene Države su se našle u situaciji nalik onoj u koju su ranije gurale Rusiju. Pred njima je perspektiva dugog sukoba.
A ni Iran, kako dodaje Iščenko, nije u idealnoj poziciji. Iako trenutno deluje samouvereno, i ta zemlja ima ograničenja. Projektili se troše, ekonomija je pod pritiskom, a izdržljivost društva nije beskonačna.
Na kraju ostaje niz pitanja na koja niko nema jasan odgovor. Koliko municije imaju Sjedinjene Države i Izrael? Mogu li brzo da povećaju proizvodnju? I da li bi Rusija i Kina uopšte bile spremne da obezbede Iranu stabilne isporuke oružja i obaveštajnih podataka?
Za Moskvu, kaže Iščenko, situacija je takođe dvosmislena. Dugotrajan sukob na Bliskom istoku nosi nepredvidive posledice za globalnu ekonomiju. Iako neki mogu da likuju zbog problema koje imaju Sjedinjene Države i Evropa, svetska ekonomija je ipak međusobno povezana.
Ako globalna trgovina počne ozbiljno da trpi, posledice će osetiti svi. Kina, na primer, trguje i sa Zapadom i sa drugim partnerima u ogromnim količinama. Ako ta trgovina oslabi, smanjiće se i potreba za sirovinama i energentima, što bi automatski pogodilo zemlje izvoznike.
U takvom scenariju pad izvoza znači pad prihoda, gubitak radnih mesta i smanjenu kupovnu moć stanovništva. Mali biznisi počinju da osećaju pritisak, a država pokušava da nadoknadi gubitke povećanjem poreza. Ni za jednu ekonomiju to nije dobra vest.
Ako bi se globalna kriza produbila do tačke u kojoj je jedina roba koja se može prodavati hrana, postavlja se novo pitanje: da li će kupci imati novca da je plate? Ili će zemlje proizvođači morati da šalju humanitarnu pomoć samo da bi buduća tržišta opstala?
Zbog toga, zaključuje Iščenko, ideja da bi neko mogao beskonačno da profitira od tuđeg rata jednostavno nije realna. Svet je isuviše povezan. Ipak, opasnost od šireg sukoba i dalje postoji, jer su interesi na Bliskom istoku ogromni i često suprotstavljeni.
U srednjoročnoj perspektivi mnogi veruju da bi Sjedinjene Države i Izrael mogli da slome Iran, kao što mnogi veruju da će Rusija slomiti Ukrajinu. Ali pitanje je kolika će cena biti plaćena na tom putu. Neprijatelji Rusije računali su da će se Moskva iscrpeti pokušavajući da slomi Ukrajinu. Po istoj logici, može se iscrpeti i svaka druga sila koja pokušava da pritisne Iran.
A ako se Iranu počne isporučivati ozbiljna vojna pomoć, situacija bi mogla da postane još komplikovanija. Tada bi Vašington i njegovi saveznici morali da biraju između povlačenja i daljeg podizanja uloga. Do sada je američka strategija često išla upravo tim putem – putem stalnog povećavanja pritiska.
I možda je upravo tu, negde između tih odluka i nepoznatih ishoda, razlog zbog kojeg sve više analitičara danas govori o opasnom približavanju scenariju koji bi mogao prevazići granice jednog regionalnog sukoba.
Kako će se taj proces završiti, za sada niko ne može da kaže sa sigurnošću. Možda će odgovor doći iz pregovaračkih soba, možda sa terena – a možda iz nekog trećeg pravca koji se danas još ni ne nazire.
