Pročitaj mi članakOdluka Crkvenog suda da se teolog Blagoje Pantelić i sveštenik Vukašin Milićević trajno isključe iz evharistijske zajednice Srpske pravoslavne crkve, a otac Vukašin liši svešteničkog čina, uznemirila je veliki broj vernika širom Srbije i dijaspore. Dok jedni u ovoj meri vide nužnu disciplinu, drugi u njoj prepoznaju strogost koja ne ostavlja prostor za pastirsko isceljenje, razgovor i povratak u zajednicu, što je oduvek bilo srce crkvenog života. Upravo zbog toga pokrenuta je Narodna inicijativa kojom vernici mole da se ove odluke preispitaju u duhu jevanđelskog milosrđa, ikonomije i sabornosti. U nastavku možete pročitati tekst peticije i pridružiti se pozivu da poslednja reč u Crkvi bude reč oproštaja i ljubavi. Potpišite peticiju i podržite milosrđe kao temelj naše vere.
Peticija je na sledećem linku, kliknite i potpišite – https://www.peticije.online/513491#a
,,VAŠA SVETOSTI,
Obraćamo Vam se kao vernici koji Crkvu ne doživljavaju kao ustanovu koja „presudom“ završava odnose, nego kao Dom u kojem se čovek, ma koliko padao, uvek iznova podiže u Hristu. Pišemo Vam dobronamerno i sa iskrenim poštovanjem, ne da bismo bilo koga opravdali „po svaku cenu“, nego da bismo zamolili da se u dva slučaja koja su postala povod nedoumica, uznemirenja i podela među vernima – u pitanju su slučajevi Blagoja Pantelića i Vukašina Milićevića – poslednja reč u Crkvi ne oblikuje kao kazna bez oproštaja, nego kao hristoljubivo i čovekoljubivo milosrđe.
Vi ste, kao profesor pastirskog bogoslovlja na Bogoslovskom fakultetu SPC, uvek učili da crkvena disciplina nije sama sebi cilj – ona je uvek lek. Ako lek postane kazna koja čoveka lišava samog Leka, Evharistije i pokajanja, onda se javlja opasnost da formalna strogost zaliči na duhovnu surovost. To ne znači da nema odgovornosti za reč, postupak ili ton, znači samo da je u Crkvi čak i odgovornost podređena spasenju, a ne obrnuto.
Vaš omiljeni svetitelj, Jovan Zlatousti, učio je da se ne proklinje olako i da je i samo odlučenje od Crkve bol koji se nosi sa sažaljenjem, jer je cilj uvek povratak i isceljenje, a ne poraz drugoga. Crkva, svi to znamo, nije zajednica savršenih, nego bolnica prepuna grešnih; i kad bolnica zaključa vrata pred bolesnikom, ona prestaje da liči na ono što joj je Hristos dao da bude.
Hristos ne odustaje od čoveka čak ni onda kad čovek odustaje od Njega. Ako je Hristos takav, onda je i Crkva, kada je najvernija Hristu, utemeljena na milosrđu. I ako je neka strogost nužna, ona je nužna upravo kao hirurški rez koji spasava, a ne kao krajnja mera koja trajno prekida zajednicu sa Hristom i vernima.
Vaša Svetosti, najsmirenije Vas molimo za jednu pastirsku razliku koju Oci uvek prave: postoji razlika između opomene zbog načina, tona i reči, i konačne mere koja znači konačno isključenje. Čak i kad je nečiji jezik bio oštar, Crkva ima čitav spektar ikonomijskih lekova: ona ne mora i ne treba da kao prvu i poslednju reč izabere proterivanje iz evharistijske zajednice.
Vaša Svetosti, mi ne tražimo da se činjenice zamene utiscima, nego da se pastirski uvaži opasnost utiska koji bi ovim činom nastao: narod brzo oseti kada kazna deluje kao poruka ili demonstracija, a ne kao lek. Ako se stvori utisak selektivnosti, sablazan raste, i neretko postaje veća od samog predmeta spora. Zato je jednakost mere i jasnoća razloga (uz ikonomijsko staranje za spasenje) od suštinske važnosti da bilo koja odluka bude primljena kao isceljujuća, a ne kao produbljivanje podele.
Ako poslednja reč bude isključivost isključenja iz Crkve, unutar naroda će se učvrstiti predstava da je Crkva mesto pritiska i nelagode, a ne dom milosti. Najstrašnije nije to da Crkva ponekad mora da bude stroga, najstrašnije je da strogost bude takva da više ne liči na Hristovu ljubav.
Mi znamo da Vi sve ovo znate bolje od nas. I zato Vam se obraćamo.
Na kraju Vas molimo da se u ovim odlukama čuje i glas naroda Božijeg ne kao pritisak, već kao svedočanstvo žive Crkve. Narod koji voli Crkvu ne traži popustljivost radi udobnosti, već milosrđe radi spasenja. Kada se među vernima javi bol i strah da bi strogost mogla da nadjača očinstvo, to je briga da se ne izgubi duh Hristove ljubavi po kojoj Crkvu prepoznajemo.
Svesni smo da pastirska odgovornost nije laka i da su ponekad potrebne teške odluke. Ali isto tako verujemo da je snaga Crkve upravo u sposobnosti da leči i onda kada mora da opominje. Narod Božiji oseća razliku između mere koja vraća čoveka na put i mere koja ga udaljava od zajednice.
Zato Vas molimo da poslednja reč u ovim slučajevima bude reč koja ostavlja prostor za pokajanje, povratak i isceljenje, jer upravo takva reč gradi poverenje, čuva jedinstvo i pokazuje lice Crkve kao majke, a ne kao prekog suda. Neka poslednja reč u Crkvi bude oproštaj.
S poštovanjem i nadom da će odluke koje budu donete poslužiti na duhovnu korist celokupne zajednice, predajemo ovo Vašem rasuđivanju.“
S poštovanjem i molitvenom nadom,
Prof. dr Mila Alečković Batali
Ivica Božić, građanski aktivista
Nikola Varagić, publicista
dipl. ing. Radmila Vasić, bivši narodni poslanik
Nada Gladović, novinar
dr Vladimir Dimitrijević, pravoslavni publicista profesor srpskog jezika
Prof. dr Duško Kuzović
Suzana Lazarević, inženjer rudarstva i građanski aktivista
doc. dr Jadranka Otašević
doc. dr Aleksandra Pavić Panić
Prof. dr Branislav Ristivojević
Prof. dr Ratko Ristić
Prof. dr Tatjana Samardžija
Nela Spasojević, profesor
Aleksandar Stanković, građanski aktivista
Ivanka Stanković, profesor fizike
Bosiljka Zlatanović,penzioner
Peticija je na sledećem linku, kliknite i potpišite – https://www.peticije.online/513491#a
