Pročitaj mi članakVera u Boga predstavlja noseći stub duhovno-moralne vertikale svakog pravoslavnog naroda, bez kojeg bi njegov opstanak bio apsolutno nemoguć
Kada su jednog od najvećih svetskih naučnika srpskog porekla, Nikolu Teslu, upitali – da li veruje da Bog postoji, on je bez dvoumljenja odgovorio: «Ne, ja ne verujem da Bog postoji. Ja sam siguran i znam da Bog postoji».
Imajući u vidu da jedino vera u Boga pruža pravi smisao čovekovog života, želim da naglasim da potisnuta religioznost dovodi do neurotičnog stanja kod čoveka, što nas navodi na zaključak da nešto nije u redu u njegovom sistemu vrednovanja života. Drugim rečima, nešto što nema objektivnu vrednost, danas se nameće se kao glavna vrednost života, dok ono što je oduvek imalo vrednost, tj. duhovno-moralno dobro, potiskuje se. U takvim slučajevima se ulazi u stanja beznađa, životne opuštenosti i apatije, tj. u stanje takozvanog egzistencijalnog vakuuma. To nije ništa drugo nego stanje u kojem se našao čovek koji je napustio stare vrednosti a nije stvorio nove vrednosti; čovek koji je zapostavio stari moralni kodeks, pre nego što je usvojio novi savršeniji. I upravo je taj egzistencijalni vakuum stvarni primer i dokaz neurotičnog stanja u kojem se našao savremeni čovek.
Moramo priznati da je osećanje besmisla života užasavajuće i poražavajuće za modernog čoveka, što predstavlja jedan od osnovnih razloga zbog kojih su psihijatrijske ordinacije pune pacijenata. Ukratko rečeno, čovek je izgubio veru u Boga a time i veru u čoveka i u sve uzvišene, duhovne vrednosti. Beznađe i očajanje su postali neizbežni pratioci života pripadnika izvitoperene civilizacije i potrošačkog mentaliteta savremenog čoveka. Takvim ljudima, tj. očajnicima treba pružiti pomoć i izlečiti ih, povratiti im veru u život i uzvišene vrednosti, veru u Boga i veru u čoveka. Najbolji primer koji nam to potvrđuje jeste činjenica, da se danas sve manje ljudi obraća svešteniku, iako je ispovest jedna od najblagotvornijih psihoterapija, što za posledicu ima sve punije neuropsihijatrijske ordinacije. S obzirom da ljudi gubitkom vere u Boga, u većini slučajeva gube i smisao života, pa je na taj način psihijatrima nametnuta neka vrsta modernih ispovednika koji više moraju da slušaju svog pacijenta, umesto da ga „oslobode“ od psihopatološkog naboja.
Cilj religije jeste spas duše, a psihoterapije – briga o duševnom zdravlju. Iako religija po svom učinku može biti veoma psihoterapijski delotvorna, njen primarni motiv nije terapijski kao što ni cilj nije psihičko zdravlje, već spas i ozdravljenje duše. Ovde je neophodno podvući da je dimenzija religioznosti viša i šira od dimenzije na kojoj se nalazi psihoterapija. Proboj u tu širu i višu dimenziju ne događa se na nivou znanja, već na nivou vere.
Vera u Boga daje jednu novu dimenziju i vrednost čovekovom životu i određuje mu najviši smisao života. Vera u Boga određuje način života verniku; način na koji će ugoditi Bogu i tako svoju savest umiriti. U tom slučaju, psihoterapija bi se složila sa Albertom Ajnštajnom, po kome – pitati za smisao života znači biti religiozan. Sa sigurnošću možemo konstatovati da je čovek izgubio ili gubi svoj transcedentalni smisao koji implicira veru u Boga kao njegov sastavni deo, a da su sve više dominantni prolazni ciljevi, ili, kako to kaže Viktor Frankl, austrijski neurolog i psihijatar, da se ponekad frustrirana volja za smisao kompenzuje voljom za moć, bogatstvo i uživanje. Bezbroj primera nam potvrđuje da nereligiozni ljudi sve više nalaze smisao života u prolaznim ostvarenjima, što ne može suštinski i trajno da zadovolji nijednog čoveka koji bi trebalo duboko da promišlja o životu i smrti. A da ti ciljevi trajno ne zadovoljavaju čoveka, svedoče ispovesti ljudi koji su se suočili sa konačnim odlaskom, tj. smrću.
Foto: Beli anđeo – deo kompozicije Mironosnice na Hristovom grobu iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa
Život mora da ima viši i značajniji smisao od društvenog položaja, novca ili čulnog uživanja, što čak ni prolazno ne mogu da zadovolje čovekovu dušu. Da je sve to istina, potvrđuje život modernog čoveka, koji je zatrpan materijalnim dobrima, istrošen čulnim uživanjima i društvenim položajima.
Moderan čovek je izgubio svoje ja, izgubio je osećaj sigurnosti jer se odvojio od majke prirode u nameri da sam izabere ono što želi. Isuviše se oslonio na jedino što ga razdvaja i razlikuje od životinje, a to je razum. Ali šta mu razum može pomoći ukoliko nema vere u Boga, da pronađe svoje životno opredeljenje i konačište.
Nekada je vera u Boga bila osnovni pokretački motiv života, koja je danas zakržljala i svela se na „uobičajenost religioznosti“. Društva se sve više pune buntovnicima, nezadovoljnicima i siledžijama, tako da u crkve dolaze ne samo oni koji iskreno veruju, već i oni koji sumnjaju u postojanje Boga.
Ovde želim da naglasim da dobar deo onih koji su olako i gromoglasno posle Drugog svetskog rata propagirali da je religija opijum za narod, danas su, na žalost, doživeli gorku istinu da je opijum, ali ovoga puta kao narkotik, postao religija njihove dece!
Naravno da religija nije opijum za narod, ali su zato Crkva Hristova i vera u Boga najbolja zaštita ljudskog bića od prizemnosti, sebičnosti i greha, tj. najbolji oslonci morala kao i regulatori međuljudskih odnosa što je od velikog značaja, imajući u vidu da su upravo loši međuljudski odnosi seme svakog nesporazuma i sukoba manjih i širih razmera. Jednostavno, bez Crkve i vere ne može ni postojati pravi i istinski moral. Kao što ne može postojati ni humano društvo bez Boga, budući da društvo samih ateista nije moguće da postoji. Kada bi se hipotetički i oformilo takvo društvo, ono bi pre ličilo na neki osinjak u kojem bi se ljudi stalno sukobljavali, grizli i uništavali.
U tom smislu je i Volter, francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, rekao da je narod bez vere samo jedna gomila razbojnika. Zato i nije čudo što kineska mudrost kaže: «Tamnice su zatvorene i dan i noć, pa su ipak pune, a Crkve su otvorene i dan i noć pa su ipak prazne». To je iz razloga što crkva na najbolji način očitava lik jednog naroda ili pojedinca, što znači da prazne crkve najrečitije govore o praznim dušama tog naroda. Tamo gde je crkva napuštena i zapuštena, duše njenih vernika su obrasle u korov i greh, a tamo gde je uredna i čista, najbolji je pokazatelj čistote duše onih koji veruju.
Ima i onih koji se stide da uđu u Crkvu, ali se ti ne stide da svakodnevno odlaze u kafane i birtije. Ima takođe i onih, koji smatraju da je zaostalo i staromodno ići u Crkvu, a nije staromodno lagati i tuđe otimati. Postoje i takvi koji se ustručavaju da se mole pred ikonom svemogućeg Boga; teško im pada da se klanjaju, dok se u isto vreme klanjaju i mole pred slabim velmožana i grešnim tiranima.
Sve to navodi na zaključak da se čovek potpuno ohladio prema čoveku, građanin gubi i ono malo poverenja što je imao u političku vlast, moralni kodeks ponašanja je odavno izgubio primenu, dok novi još nije ni stvoren. Sve je to dovelo do tragične situacije da se čovek našao ne samo u aksiološkom već i egzistencijalnom i moralnom vakuumu, u kojem se gubi osećaj razlikovanja dobra od zla. On više nije u stanju da vrednuje ni svoj ni tuđi život, već se samo predaje nagonima što neminovno dovodi do razuzdanosti, frustracije i opšte jagme za materijalnim stvarima što nagriza njegov mir i uravnoteženost duha. Kako primećuje Viktor Frankl, današnje društvo zadovoljava skoro sve potrebe čovekovog bića izuzev jedne – potrebe za smislom života.
Foto: Freska Izgon iz Raja, Srpska pravoslavna crkva
Moderan čovek se oseća kao beskućnik i brodolomnik koji je pretrpeo veliku životnu buru. Udaljio se od Boga. Vera koja je nekada bila moćna snaga duha, danas je potpuno oslabila ili se izgubila, tako da takvo stanje duha, hteli mi to da priznamo ili ne, jeste stanje čoveka neurotično, zaplašeno i otuđeno od Boga. Pronaći smisao života i znati zašto živiš i čemu život posvećuješ, jeste velika mudrost. Što je smisao života viši i večniji, to je i sam čovekov život važniji, puniji i sadržajniji, a time i dostojanstvo uzdignutije. Onaj kome je cilj sticanje materijalnih dobara, a takvih je mnogo, smisao života nema istu važnost kao onome koji živi za dobrobit čovečanstva. Svaki čovek mora da ima polarnu zvezdu života prema kojoj će upravljati svoja htenja, želje, napore i stvaralaštvo. Bilo šta da učini i pokuša, čovek dolazi do zaključka da ništa kao Bog ne opredeljuje njegove aktivnosti, ništa ga bolje ne stimuliše i inspiriše da se usavršava u dobru, da postaje sličniji a time i bliži Bogu. I sve dok čovek verom ne nađe Boga, ili dok ne bude nađen Bogom, on ne može sebe naći u životu između drugih stvari i bića; ne može pravilno sebe orijentisati, premostiti sve što je ograničeno, kratko i prolazno; ne može se mirno suočiti sa smrću. Ono što je Polarna Zvezda na nebeskom svodu za druge zvezde, Zemlju i moreplovce, to je Bog u duhovnoj sferi za čoveka i njegov duh. Ako Gospoda Boga nema, pa kakvog smisla ima uopšte i živeti? Zašto stradati za pravdu ili se boriti za istinu? Na čemu ćemo graditi naš moral i naš duhovni život?
Najsposobniji da prežive sve teškoće života, sve progone i nepravde, sva obespravljenja i zapostavljanja, nisu oni koji najviše imaju, već oni koji su okrenuti večnosti, koji imaju cilj i smisao života. Samo čovek koji ima smisao života poseduje moć da preživi teškoće. Moramo razumeti i zapamtiti, da u životu nema nijedne besmislene i bezizlazne situacije. Uvek i svuda postoji put, izlaz i razrešenje problema, nesreće i raspeća. Samo treba biti okrenut smislu života; treba ga što pre otkriti i usmeriti na večnost. Čak i u Hitlerovim „logorima smrti“ jedino su mogućnost da prežive imali oni koji su bili verujući i psihički upravljeni ka budućnosti; ili oni koji su koncentrisani na zadatak koji u budućnosti treba da ispune; ili na neku osobu koja ih je sa ljubavlju čekala.
Na svakom mestu čovek se susreće sa teškoćama života, i svuda mu se pruža prilika da ostvari nešto kroz trpljenje. Prisetimo se da je sve veliko u ljudskom rodu ostvareno prevashodno kroz stradanje, odricanje i ispaštanje. Život ima smisla samo ako je čovek spreman da daje prave odgovore na probleme koje mu život postavlja radi ispunjavanja zadataka. Ima životnih situacija kada se cilj ne može ostvariti kroz rad i uživanje, već kroz muku i stradanje. Onaj koji zna zašto živi, znaće i kako da preživi te teškoće. Čovek koji veruje u Boga ne može da se nađe u bezizlaznoj situaciji ili na ulici bez izlaza. Isto tako, čovek koji veruje u Gospoda Boga ne oseća dosadu u životu, a dosada je jedan od teških psiholoških problema sa kojima se susreće savremen čovek. Čovek je sposoban da trpljenje u sadašnjosti, pretvori čak u trijumf budućnosti, samo ako je angažovan ostvarenjem višeg cilja u kojem će se prošlost pretočiti u budućnost.
Nama je Bog potreban da nas duhovno podrži, ohrabri, nadahne i da nam da smisao postojanja. Onaj koji vidi smisao života svog, ne može da poriče Boga, dok onaj koji živi u bescilju, ne može da prihvati Boga. Ovde bi podvukao da su Bog i vera u Boga potrebni kako za teorijski tako i praktični um, kako bi se čovek oslobodio idejnog bespuća, konfuzije i besmisla života; kako bi moral dobio praktičnu podršku, jer pitanje bescilja života predstavlja rak ranu moderne civilizacije koju nam je donela filozofija bez Boga. Zbog toga je i Fridrih Niče rekao proročki: „Vreme je da čovek fiksira svoj cilj. Vreme je da čovek poseje seme velike nade“.
Opšte stanje modernog čoveka dvadesetog a pogotovo dvadesetprvog veka jeste besciljnost, beznačajnost, očajanje i neznanje šta uraditi sa životom koji nam je dat, te stoga, i nije čudo što danas čoveka definišu kao bolesno biće. Naša svest je ostavljena samoj sebi, bez Boga, postala je bojazna i nesigurna, napeta i neurotična, izolovana i otuđena od svega u prirodi samo zato što je otuđena od Boga. Veoma često će se kao najdublji uzrok neurotičnog stanja pokazati činjenica da je kod neurotičara prisutan jedan nedostatak, tj. da je poremećen njegov odnos sa duhovnim svetom. Njegova veza sa nevidljivim svetom je potisnuta, i kada se nađe u takvom stanju onda dolazi do duhovne bolesti modernog čoveka – bescilja življenja.
Jednostavno, čovek koji nema smisao života, još manje ima smisao da strada za dobro, istinu, slobodu, pravdu i ljubav, bez čega nema nikakvog napretka. Večni ideali, kao što su sve duhovne vrednosti, moraju da se održavaju spremnošću na stradanje i žrtvovanje sopstvenog života. Samo onaj čovek koji nađe traženi smisao života, spreman je svuda i uvek da strada, da pati i da se žrtvuje za ostvarenje svog cilja. I obrnuto, ako čovek nema smisao života, spreman je uvek i svuda da oduzme sebi život, čak i onda kada su zadovoljene sve njegove materijalne potrebe.
Dostojevski je rekao jednu gorku istinu, a to je da je duša bez Boga nešto užasno, i moramo mu verovati jer je u pitanju čovek koji je iskusio svo zlo ateizma i to na sopstvenoj koži. Duša bez Boga je pustinja bez imalo zelenila; noć bez i tračka svetlosti; samoća bez imalo nade da se nađe odgovarajuće društvo. Duša bez Boga je u pravom smislu reči – zemaljski pakao. Važno je naglasiti da je gubljenje smisla života razlog za apatiju, očajanje, sociogenetske neuroze, što dovodi do egzistencijalnog vakuuma o čemu je već bilo reči a što ponavljamo zbog ogromne važnosti teme; to dalje uvodi čovekovu psihu u egzistencijalnu frustraciju u kojoj kukavički traži izlaz u samoubistvu. Danas ljudi imaju sredstva za život, međutim ne mogu da pronađu razlog zašto da žive, jer nemaju jaku veru u Boga. Bog je orijenatacija čovekove duše i sadržina našeg života.
Dvadeseti vek je vek u kojem je ateizam uzeo neslućene i besmislene razmere; gledano istorijski to je vek besmislenosti i očajanja; vek greha i nasilja, gasnih komora i koncentracionih logora, masovnih ubistava ideoloških protivnika. Savremeni ljudi su dezorijentisani, zaplašeni, nesigurni u sebe i u druge, postali su „nomadi duha“. Moderan čovek živi pre u agoniji duha nego u blagostanju i zadovoljstvu. Treba shvatiti da čovek ne živi samo od znanja niti blagostanja, već od smisla života i vere u taj smisao. Verovati u Boga znači boriti se bez povlačenja, za svaku vrednost života, jer život ima smisla sve dotle dok čovek ima veru u svoje duhovno-moralne vrednosti. Vera u Boga nam govori da je život dar Božji i ujedno zadatak čovečji, da se prilikom rođenja dobijeni talenti umnože i vrate svome Tvorcu.
Dostojevski je pomoću ideje o Bogu i vere u Boga izašao iz tame „mrtvog doma“, okrenuo se životu i njegovim vrednostima i pronašao smisao života. U istoriji se često događa da su bespomoćne žrtve bile pobednici nad okrutnim mučiteljima (Isus Hristos nad Pilatom, Sokrat nad tiranima, Seneka nad Neronom). Smisao života vuče čoveka napred, pospešuje stvaralaštvo i uspeh, omogućuje sreću, rešava probleme životne situacije, daje ozbiljnost našem životu i dostojanstvo čovekovom biću i osujećuje mišljenje da je čovek beznačajno i slučajno biće. Bez Boga i vere u Boga čovekov život je bizarna epizoda u životu Zemlje, slučajni događaj na njenoj kori, jer čovek bez Boga nema neko dublje značenje i viši smisao.
Sa gubitkom vere u Boga čovek gubi oslonac da veruje u sopstveni smisao života, gubi veru u budućnost i mogućnost da nađe izlaz iz teške situacije. Viktor E. Frankl kaže da „s gubitkom vere u budućnost, čovek je izgubio svoj duhovni oslonac, prepustio se i izložio telesnom i duševnom propadanju“. Isto tako, Nil Sinajski, hrišćanski svetitelj, monah, podvižnik i autor brojnih bogoslovskih dela, naglašava: „Kao što čovek koji je izgubio pravi put i bludi po tuđini, ne znajući kuda da se uputi, tako bludi i čovek koji ne veruje“. Drugim rečima, čovek koji je izgubio veru u Boga izgubio je duhovnu svetlost života; izgubio je moć da nađe smisao života; prepustio se slučaju i životnoj situaciji tako da je postao biće koje sama zbivanja opredeljuju, umesto da on opredeljuje zbivanja u životu. Čovek koji jasno i precizno vidi svoj cilj, ima veliku moć, to je najsilniji čovek. „Homo unis ideae„, je najjači čovek jer je sav usredsređen, neodoljiv i nepobediv.
Čovek koji čvrsto veruje u Boga, koga ideja Boga rukovodi u njegovom životu, jeste najjači, najmudriji i najnepobediviji čovek, jer Bog stoji iza njega, u njemu i sa njime. Bog je njegova snaga, mudrost i pobeda.
Težeći ka Bogu, mi istovremeno težimo ka savršenstvu, pravičnosti, istinoljubivosti i harmoniji sa svim bićima. Vera ima to preimućstvo što utiče na onoga koji je poseduje. Vera u Boga poziva čoveka na usavršavanje, pregalaštvo, na ispravljanje svojih nedostataka, na svakodnevno prevazilaženje uskih okvira čovečnosti svojom bogolikošću. Samo onaj čovek koji se ne usavršava svojim bogopoznanjem, ne veruje u Boga. Gospod Spasitelj nam je izdao zapovest: „Budite vi, dakle, savršeni kao što je savršen vaš Otac nebeski“ (Mt.5,48), a sveti apostol Pavle kaže: „Ugledajte se dakle na Boga kao mila deca i živite u ljubavi“ (Ef.5,1-2).
Oboženje (ne i obožavanje koje ima sasvim drugo značenje i smisao) je beskrajni proces čovekovog uzdizanja, ideal koji će uvek biti udaljen od čoveka. Ukoliko čoveka kakav jeste prihvatimo kao savršeno biće, onda ćemo ga učiniti gorim nego što jeste. Čovek kao biće ne može da stagnira već stalno mora da se usavršava ili pak, da nazaduje. Čovek nije ptica, nije tetreb da može da lebdi u jednom mestu, već mora da teži ili ka Bogu ili ka životinji. Čovekovo postojanje traži njegovo stalno prevazilaženje (transcedenciju), tako da čovek bez pomoći Boga ne može da prevaziđe samog sebe.
Sama svest o postojanju Boga kao svesavršenog bića poziva nesavršenog čoveka na usavršavanje i samopregalaštvo, jer ako Bog postoji, a vera u Boga i sva priroda nedvosmisleno kazuju da On postoji, onda je neophodno da se ugledamo na Njega. Ukoliko prihvatimo da je Bog najviši ideal našeg života, onda je potrebno da tom idealu potčinimo sve manje ideale. Zato Spasitelj Hristos kaže: „Koji ljubi oca ili mater većma nego Mene, nije Mene dostojan“ (Mt.10,37; sr. Lk.14,26).
Čovek je stvoren po Božjoj slici i prilici i nosi u svojoj duši lik svoga Tvorca, a u srcu praiskonsku želju da sretne Boga, da ima Boga, da shvata Boga u skladu sa svojim moćima i svom savršenstvu. Od jačine i čvrstine naše vere u Boga zavisi naše poimanje i poznavanje Boga, a od toga zavisi naša čovečnost i bogolikost. Od Božjeg prisustva u čovekovom životu zavisi sadržina i orijentacija našeg života, savršenstvo i moralna čistota našeg bića, znači, od Njegovog prisustva čovek zavisi u svim svojim savršenstvima. Isto tako, od našeg poimanja Boga zavisi kvalitet naše svetosti, humanosti, plemenitosti, pravičnosti, moralnosti i svih drugih večnih vrednosti. Poznavati Boga znači biti neograničeno duhovno bogat. Bog nam može zameniti sve, ali ništa drugo ne može da zameni Boga.
Foto: Srpska pravoslavna crkva
Naučno znanje može da ima i poročan čovek; filozofijom može da se bavi i nemoralan čovek; umetnost može da upražnjava i čovek sa većom uobraziljom ali i manje plemenit, međutim, iskreno da veruje u Boga ne može onaj čovek koji nije sličan Bogu. Onaj koji iskreno veruje u Boga trudiće se da bude kao Bog, da postupa kao Bog, da živi kao Bog. Kraj svakog znanja jeste Bog: pečat svake nauke jeste poznavanje Boga. Vera u Boga nije proizvoljna dosetka ili prazno verovanje u neko daleko, nedostižno biće, već veza sa Bogom koji nam je srodan. Vera u Boga nam govori da čovek nije dresirani majmun već uzvišeno bogoliko biće koje prevazilazi sva druga bića u vidljivoj prirodi.
Bog je najprisnije čovekovo biće, duhovno najsrodnije i životno najvažnije. Bog nam je važniji od hleba, bliži od odeće, važniji od krvi, jer smo mi u Njemu i On u nama. Čovek postoji dok Bog u njemu postoji. Bogom spasavamo sebe, svoj život, svoju dušu od prolaznosti i smrtnosti, od ograničenosti i nesavršenosti, od paradoksalnosti i trošnosti. Čovek što je viši i duhovniji oseća veću potrebu da veruje u Boga; da više teži za boljim, plemenitijim, pravednijim svetom i životom, od onoga u kome živi. Da bi bio pravi čovek, on mora da liči na Boga a ne na čoveka. Čovek je prelazno biće, ali ukoliko ne veruje u Boga, on postaje prolazno biće. Svoju prolaznost čovek ovekovečuje Božjom večnošću, a svoje nesavršenstvo savlađuje Božjim savršenstvom; svoju ograničenost prevazilazi Božjom bezgraničenošću. Onaj koji veruje u Boga taj se i sjedinjuje sa Bogom, dok onaj koji uspostavi dodir sa Bogom, taj umrtvljuje strasti svoga bića i umiruje svoj duh. Bez Boga je čovekov duh nemiran, buntovan, uzburkan, prizeman, vezan za materiju i trošnost. Važno je reći da Bogom mi odzemljujemo svoj duh, oduhovljujemo svoje telo, obesmrćujemo svoju dušu.
Čovek ne treba sebe da upoređuje sa drugim čovekom, jer tako nema inspiraciju da razvije sve sopstvene duhovne sposobnosti. On to mora činiti sa Bogom, kako bi ustanovio gde se nalazi i na kom stepenu savršenstva, i šta je preostalo još što nije ostvario. Bog kao ideal čovekovog bića je beskrajan obrazac za podražavanje. Čovek prema čoveku može da izgleda dobar i savršen, ali to ne znači da je i u očima Boga tako. Bog je naš cilj, naš ideal, naš duhovni pravac i domet, naša nasušna duhovna potreba, hrana naše duše i piće našeg duha. Kada ljudi sebe smatraju za isključive autoritete, onda nastaje haos: u teologiji – jeresi, u filozofiji – subjektivizam, a u društvu anarhija. Vil Durant (Will Durant) američki pisac, istoričar i filozof, je rekao da će „ljudi uvek verovati u Boga, jer dušu zadovoljava i uzdiže misao o snazi, sjedinjenoj sa savršenstvom. Prijatno je biti prijatelj sa svemoćnošću“. Međutim, nije uvek prijatno biti prijatelj sa čovekom. Antički filozof Heraklit iz Efesa iz Male Azije (presokratski grčki filozof) nas upozorava: „Najmudriji čovek je kao majmun u poređenju sa Bogom, kao što je najlepši majmun ružan u poređenju sa čovekom“.
Dostojevski dodaje da je čovek bez Boga nesnosan, težak i odvratan, dok sveti Tihon Zadonski, najveći ruski pravoslavni prosvetitelj XVIII veka, kaže da „nema i ne može biti većeg, milijeg, prijatnijeg i dragocenijeg blaga, nego imati u sebi Boga i nema veće časti za čoveka, nego biti hramom Božjim…“.
Pravi čovek mora da liči na Boga, mora da ima božanske kriterijume o čovečnosti i moralnosti. U tom kontekstu, dr Dragoljub Jovanović (1895-1977), naučnik, univerzitetski profesor i političar, kaže da „ako Bog postoji onda je čovekova zasluga što Ga je otkrio, spoznao. Ako pak Boga nema, još veće je čovekovo delo što je za svoje potrebe, u jednom periodu svoje istorije, izmislio jedno savršeno sredstvo da sebe umiruje, da ublažuje naravi i da obogaćuje društveni život“. Pošto nas vera uči da ima Boga, to je takođe velika čovekova zasluga što može da se ugleda na Boga, zapravo da liči na Njega. Ko služi Bogu, služi celom čovečanstvu. Čovekova težnja za bogoupodobljavanjem nije suprotna njegovoj težnji ka individualizaciji čovekovog bića.
Vera u Boga otvara čoveku prozor u svet, daje snagu poštenju i svežini života, samim tim je i najbolja prepreka protiv životnog pesimizma, tuge i očajanja, osećanja kosmičke samoće i otuđenosti, puna je poverenja i blagodati. Ona je otkrila najviše vrednosti u ljudskom rodu, i postavila čoveku najviše i najdalje ideale: inspirisala ga najdinamičnijim podstrecima, dok u isto vreme osujećuje osećanje čovekovog ništavila i beznačajnosti, bede i ograničenosti. Tragedija savremenog čoveka leži u tome što se odriče božanskog u sebi i drugima, te pada sve niže i sve dublje u provaliju ništavila i duhovne anarhije.
Posle svega navedenog, nameće se pitanje gde su danas drevni geniji koji se smatraju tvorcima prve kulture Istoka? Gde su stari Egipćani, čija je duboka naučna mudrost ugrađena u veličanstvene piramide i na taj način se sačuvala do današnjih dana. Zar se može danas naći kulturan čovek koji se nije oduševljavao vavilonskim arhitektonskim spomenicima, asirskim klinastim natpisima, egipatskom naukom i umetnošću, rimskom državnom mudrošću? Gde su drevni Vavilonjani, Asirci, Jelini i Rimljani? Samo možemo konstatovati da mračni zaborav razastire svoj tamni veo na čitave narode i plemena. Još premudri Solomon, koji je prema Hebrejskoj bibliji i Starom zavetu, osim bogatstva imao i veliku mudrost da vlada Ujedinjenim Kraljevstvom Izraela koje je nasledio od svog oca, cara Davida, rekao je: „Narod prolazi i narod dolazi“. Prisetimo se koliko je samo careva, faraona, monarha, diktatora tirana i despota bilo koji su prisiljavali podanike da drhte u strahu i puni strahopoštovanja stajali pred njihovim imenima! I pored svog iskustva koje nam nudi prošlost, toga smo nažalost, svedoci i u današnjem vremenu.
Nekada su čitavi narodi drhtali pri spomenu na ime: Ramzesa, trećeg faraona XIX dinastije Egipta, Aleksandra Makedonskog, Nerona, Cezara, Atile, Džingis-kana, Napeleona i dr. Danas su njihova imena potpuno izgubila svaku zvučnost za uho savremenog čoveka. Danas su magijsku moć izgubila i imena nekada moćnih vladara, kao i osnivača nekih religija i svetovnih mudraca i filozofa, kakvi su bili Buda i Konfučije, Zaratrustra i Muhamed, Platon i Aristotel, Kant i Hegel, Šopenhauer, Niče i drugi.
I tako, zakon prolaznosti stavlja pečat na svaku zemaljsku veličinu i prekriva je mrakom nejasnog sećanja ili potpunog zaborava.
Međutim, jedan učitelj, jedan prvosveštenik i jedan car, nije potčinjen zakonu prolaznosti. To je osnivač naše vere i ostvaritelj našeg spasenja, Gospod Isus Hristos. On se uzdiže iznad vremena i prostranstva i nije potčinjen njihovim kategorijama. Kako je rekao Apostol Pavle: «Njega visoko uzdiže i darova mu Ime koje je iznad svakog imena. (Fl 2,9). Isus Hristos je svjetlost istinita, koja obasjava svakog čovjeka koji dolazi na svijet. (Jn 1,9). Ta svjetlost je puna života i nikada ne zalazi. Ona pobedonosno svetli u tami, i tama je ne obuze. (Jn 1,5)».
Zato upamtimo zanavek, da u onom najtragičnijem i crnom trenutku u istoriji čovečanstva, kada su sile tame prekrile božanskog pravednika na Golgotskom krstu, one su napisale Njegovo ime na krstu sveštenim jezikom: «Isus Nazarećanin, Car Judejski».
ISUS HRISTOS JE VEČNI UČITELJ, VEČNI PRVOSVEŠTENIK I VEČNI CAR.
Sve je to znao i razumeo jedan od najvećih svetskih umova Nikola Tesla, zbog čega je sa potpunom smirenošću i samouverenošću odgovorio na pitanje sa početka ovog teksta – da li veruje da Bog postoji? Rekao je: «Ne, ja ne verujem da Bog postoji. Ja sam siguran i znam da Bog postoji»!
