Toma Fila nije ušao u Patrijaršiju slučajno. Nije zalutao, nije „svratio“, nije tu bio zato što je „trebalo“. On je useljen. Sa razlogom. Sa dozvolom. A kad se advokat useli u Patrijaršiju, to znači da je nešto mnogo pre toga iz nje izbačeno. Istina. Vera. Smelost. Krst.

Patrijaršija nije sudnica. Nije katastar. Nije pravna služba sa prijemnim šalterom. To je mesto gde su nekada stajali ljudi koji su bili spremni da izgube sve – samo da ne izgube dušu. A onda je neko odlučio da je duša preveliki rizik. Da je opasna. Nepraktična. I da je sigurnije pozvati advokata. Ta odluka nije bezimena. Ima ime i prezime: Velibor Džomić.

Džomić nije „crkveni pravnik“. On je čovek koji je pravom zamenio veru, a procedurom zamenuo savest. Nije on u Crkvu uneo red – uneo je strah. Strah od države. Strah od papira. Strah od gubitka imovine. Strah od medija. Strah od Istine. I taj strah nije lečio, nego ga je uobličio. Uveo ga u sistem. Pretvorio u model. U novu, prećutnu eklisiologiju u kojoj Hristos više nije oslonac, već rizik.

Pa otkud onda Toma Fila u Patrijaršiji? Otuda što je Crkva, pod ovakvim upravljanjem, naučena da ne veruje u Boga, nego u veze. Da ne stoji uspravno pred svetom, nego da se sakrije iza advokata. Da ne kaže istinu, nego da je „pokrije“. Da ne svedoči, nego da se brani. A Crkva koja se brani – već je u porazu, ma koliko se to pravno pakovalo.

Kancelarija Tome File u Patrijaršiji nije tehnička stvar. Nije logistika. To je psihološko priznanje kapitulacije. Priznanje da se više ne veruje da je Hristos dovoljan. Da je Jevanđelje previše direktno. Da je Krst nepraktičan. Da je bolje imati advokata nego mučenika.

Fila je tu kao pečat jedne nove realnosti. Realnosti u kojoj Patrijaršija više ne živi od Istine, nego od upravljanja štetom. A Džomić je taj koji je tu realnost učinio normalnom. On je Crkvu sveo na pravno lice, Hrista na simbol u zaglavlju, veru na dokumentaciju, a Predanje na problem koji treba „usaglasiti“.

I ovo nije lični napad na advokata. Ovo je optužnica protiv jedne upravljačke svesti. Protiv logike koja je dopustila da advokat ima adresu tamo gde su nekada imali adresu svetitelji. Ovo je dijagnoza Crkve koja je izabrala opstanak bez istine, umesto istine bez garancija.

Kada je Toma Fila dobio kancelariju u Patrijaršiji, to je bio trenutak u kojem je Crkva, makar jednim delom, rekla: „Ne verujemo više.“ Ne u narod. Ne u Boga. Ne u Krst. Verujemo u papir. U dogovor. U zaštitu. U Džomićev sistem.

I zato ovo nije priča o prošlosti. Ovo je pitanje sadašnjosti. I pitanje odgovornosti.
Ko je potpisao?
Ko je dozvolio?
Ko je zamenio Hrista advokatom?

Jer jedno je sigurno:
Crkva koja u srcu nosi advokata, a ne Istinu – već je duhovno evakuisana.

Izvor: borba za istinu

Oznake: Advokati, Bog, crkva