Kad dođe „sudnji čas“ da se pohlepa i strast za brzim novcem suoči sa dugovima i „lošim drugovima“, onda padaju čitave poslovne imperije, dojučerašnji milijarderi iskaču kroz prozor, a njihova politička i državna zavetrina odlazi sa vlasti, ide na sud i u zatvor. Za to zlatno pravilo, drska banda kojom je godinama dirigovao srpski diktator nije znala. Ili, se toliko osilila da se nadala večnom životu. Prema sadašnjem stanju stvari, „gospoda“ naprednjački multimilioneri (Kovač, Petrić, Zbiljić, Petrović i desetine drugih, poznatih ili manje poznatih razbojnika), mogu samo da se spreme za nagodbu sa tužilaštvom i kad dođe trenutak da pokažu prstom na svoga „vođu“, te tako za neku godinu smanje zatvorske kazne koje ih čekaju. Jer, ne samo što su pljačkali državu (uz pomoć AV režima), nego su se i opasno zadužili kod vrlo neprijatnih poverilaca.

Prošlo je tačno tri godine od kako je jedna globalna informativna franšiza napravila preciznu analizu analizu ko čini novu srpsku poslovnu elitu. U pitanju je bilo 11 (jedanaest) pojedinaca koji su u toj (2023) godini, u svom vlasništvu, posredno ili neposredno, imali najmanje 140 preduzeća registrovanih u Srbiji i inostranstvu. Njihov navodni „poslovni uspeh“ beležio je stalni rast, a najveći deo ostvarenih prihoda stekli su direktnim koruptivnim i monopolskim poslovima sa naprednjačko-radikalskom mafijom i Aleksandrom Vučićem lično.

Među tih „istaknutih 11“, jedna od glavnih „figura“ bio je vlasnik beogradske firme„Koefik“ u vlasništvu Nenada Kovača, poznatijeg u javnosti kao „Neša Roming“. Kovač je svom sastavu imao pomenuto matično i još 42 zavisna preduzeća (skoro polovina, njih 19, bilo je registrovano u inostranstvu).

Godinu ranije (2022., Kovač je imao deset preduzeća više!). IPak, prema ondašnjim podacima Agencije za privredne registre, bila je to jedna od nekoliko najvećih „poslovnih celina“ kako se to u žargonu „umivenih ekonomista“ govorilo.

Samo tri godine kasnije, u tekućoj 2026. godini, prema izvorima MT, Nenad Kovač, alias „Neša Roming“, nalazi se u stanju permanentne opasnosti zbog ogromnih dugova koje je načinio, verujući nepresušnim izvorima „svežeg kapitala“ iz državne vreće.

Ono što ga još drži u „ravnoteži“ to je činjenica da je on lično „izmislio“ i promovisao kod Aleksandra Vučića, dvojicu režimskih tajkuna, „kuma“ Nikolu Petrovića i Dragoljuba Zbiljića. O Petroviću je poznato sve, osim „modela“ neizbežnog gorkog kraja koji će doživeti svi Vučićevi najbliži saradnici u kriminalu.

Dragoljuba Zbiljića, koji je došao iz Bora u Novi Sad kao siromašni student, takođe je stvorio režim srpskog dilktatora. Izdašni mafijaški budžet „izašao mu je u susret“, pa je postao multimilioner i, redom:

predsednik Nadzornog odbora kompanije „Energotehnika Južna Bačka“, predsednik FK „Vojvodina“, kompanije „Manex doo Novi Sad“, koja se bavi prodajom obojenih metala na veliko, kao ključni partner „RTB Bor“ i i valjaonice bakra „Sevojno“ kao i skoro svih metalskih privredjivačkih kompleksa u Srbiji. Njegov „Manex“ je zauzeo veći deo novosadskog „Novkabela“, nekadašnju „NFK Metalurgiju“, gde je proizvodnjom od preko 2000 tona bakra (istorijskog maksimuma te firme), došao do ogromnih profita.

Ali, Nenadu Kovaču, ni ovakva dva „prijatelja“ ne mogu pomoći. Naime, zbog duga od 20 milione evra prema Vučićevom ključnom čoveku, Zvoinku Veselinoviću, niko ne sme ni da pomisli na bilo kakav poslovni savez sa nekada moćnim „Nešom Romingom“. Jer, ako danas postoji personifikacija propasti naprednjačkog režima, to je svakako ovaj posrnuli tajkun. Tih 20 miliona evra, Kovač duguje Veselinoviću već tri godine.

A, „pozajmicu“ je dobio u trenutku kad su desetine njegovih firmi išle uzlaznom linijom. U to vreme i godinama ranije, Nenad Kovač je držao apsolutni monopol na uvoz mobilnih telefona marke „Ajfon“ (čiji modeli redovno koštaju od 1.000 evra pa naviše). Ni Telekom u to vreme nije mogao da prodaje „Ajfon“ niti bilo koji drugi operateri, samo on i njegove firme.

Sa druge strane, on je Telekomu i svim drugim operaterima prodavao mobilne telefone marke „Samsung“ i „Huavei“ i to su bili obavezni da kupuju od njega po „direktivi“ iz kabineta srpskog diktatora. Stekao je tako ogromno bogatstvo.

Ali, kako je „pao“ i šta se stvarno desilo sa njegovim firmama, to zaslužuje dobar holuvudski akcioni film.

Jedno je sigiurno: Kovač bi odavno bio u zatvoru da nije bilo njegovog kuma, tužiocaPrvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, Ljubivoja Đorđevića. Kao nosilac tužilačke funkcije u Osnovnom javnom tužilaštvu, Đorđević je bio ključni faktor sistemske zaštite Kovača od pokretanja postupaka. Ne samo što je ignorisao postojeće predmete, već je učestvovao u aktivnoj opstrukciji i još aktivnijem uklanjanju bilo kakvih pravnih posledica.

Slučajevi koji su pokretani protiv Kovača redovno su završavali u fioci, zaštićeni kumovskim odnosom i kontrolom nad tužilačkom hijerarhijom.

Još jedna osoba je Kovača „uzdigla“ i čuvala. Bio je to Zoran Stanić, ZIS, tada na čelu Tehničke uprave BIA, koji je (prema saznanju više relevantnih izvora) preko tog sektora omogućio Kovaču direktan ulaz u sistem državnih ugovora, posebno sa Telekomom Srbije i, da skandal bude veći, sa Bezbednosno-informativnom agencijom.

Danas Nenad Kovač živi (prema saznanjima vrlo relevantnih izvora) od prihoda iz prodavnice nameštaja (u vlasništvu njegove supruge) u zgradi „Galerija“ (Beograd na vodi). Nešto prihoda dobija od prodaje vina iz vinarije Simčič u Sloveniji, koja je od nedavno u ličnom vlasništvu Aleksandra Vučića.

I Nikola Petrović i Dragoljub Zbiljić i svi ključni ljudi klana braće Vučić, ne govore više sa Nenadom Kovačom. „Milost“ koju mu je ponudio AV, da prodaje vina iz njegove vinarije, svojevrsno je poniženje u kome srpski diktator sadistički uživa. Kovač, naravno, nije za žaljenje, a po svemu sudeći, već je „viđen“ kao dobar svedok-saradnik kad se otvori proces protiv glavnih protagonista naporednjačke pljačke.

Još jedan u nizu Vučićevih ljudi, Nebojša Petrić, nekada vlasnik siromašne zanatske firme u Prijepolju, raširio je svoj biznis uzduž i popreko „srpskih zemalja“ pa su zbog njega po potrebi menjane uredbe, zakoni, planovi, ugovori i pravila igre…

Gde je on stao nogom, tu je morao da bude udaren državni pečat i potpis ovlaštenog lica. Od poslova sa veštasčkim đubrivom do više stotina kvadrata u „Pupinovoj palati“, apartmana na Jahorini, nekretnina na Jadranu i poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini, sve je stekao „taleći se“ sa glavarima od Beograda, Banjaluke, Podgorice i u „trećim zemljama“ gde mu se htelo da „investira“…

Ali, uprkos svemu, njegove firme „Galens“ i „Promist“ danas duguju opasnim poveriocima preko 250 miliona evra. Perić je godinama varao i poljoprivrednike naplaćujući skupo najlošije uvozno đubrivo…Prevario je neke firme u Albaniji za 25 miliona evra, prevario je prevoznike u Crnoj Gori…Prevario je američku kompaniju „Nitron Group“ za 26 miliona evra…

Svi pomenuti su ga tužili srpskom pravosuđu i ubrzo shvatili da su se obratili na pogrešnu adresu. Ali, odmazda tek sledi…

Bio je protagonista ekološke katastrofe u pančevačkoj „Azotari“ (tu se „sačuvao“ samo zahvaljujući priajetčljstvu sa Irenom Vujović, Vučićevom „ministarkom ničega“ i njenim mužem Ninoslavom Cmoliće, bivšim SNS načelnikom UKP)…

Uprkos svemu tome, pančevačka „Azotara“ ga je tužila i dobio je zabranu raspolaganja određenom imovinom, pa se obratio Anđelku Vučiću sa molbom da mu tu zabranu „skine“ uticajem na sud!

Ovih dana ubrzano skida svu imovinu sa „Promista“ kako mu pomenuta firma iz SAD ne bi izvršila naplatu (jer se čeka „desant“ američkog Ministarstva pravde i finansija na balkansku mafiju).

Petrićeva firma „Galens“ na Zlatiboru gradi čak 200.000 kvadratnih metara stambeno-poslovno-hotelskog prostora, a uplate onih koji su se prevarili da mu daju novac za buduće nekretnine, odavno je potrošio. Bračnoi par Petrić je uzurpirao i dobar deo Fruške gore.

Ali, svemu dođe kraj: „Nitron grupa“ iz SAD mu je već „pustila blokadu“ i to će sud morati da izvrši. A, vrebaju ga i oni još opasniji poverenici iz Albanije i CG.

Konačno, dolazi kraj i ovakvim „ajkulama i piranama“ Vučićevog režima. Jer, nisu znali da je kratak vek životinjske pohlepe…Ona obično vodi u samrtne grčeve.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, pad režima, tajkuni