Прочитај ми чланакУ светлу глобалне прерасподеле офанзивних капацитета колективног Запада – процеса који се одвија далеко испод дипломатске реторике „добре воље“ са недавних самита, али и иза наизглед ревидиране америчке националне стратегије – све је учесталије постављање питања о будућности НАТО савеза. Ово питање додатно је интензивирано јавним иступом Илона Маска средином године, који се, у складу са својим карактеристичним антиинституционалним поривима, декларативно сврстао уз идеју да Сједињене Државе треба не само да напусте НАТО, већ и Уједињене нације.
Истина, ово није први пут да се проглашава криза или „крај“ НАТО-а. Уочи почетка Специјалне војне операције Русије, француски председник Емануел Макрон говорио је о „можданој смрти“ алијансе, имплицирајући да је савез изгубио своју функционалну сврху и геополитичку релевантност. Но, поставља се питање: да ли је таква дијагноза заиста одржива? И ако јесте, како би изгледао свет после НАТО-а?
Реконструкција НАТО – проширење функционалности глобалне хегемоније
С једне стране, неспорно је да НАТО данас носи карактеристике институционалног реликта хладноратовске епохе – структуре која је настала у специфичним условима биполарне конфронтације, а која све теже проналази своје место у постбиполарном, флуидном систему глобалних односа. Проблем, међутим, не лежи у промени стратешких циљева Запада, већ у драматично измењеном оперативном окружењу. Данашње конфронтације доминиране су асиметричним, хибридним и прокси-ратовањем, уз све уочљивије деловање не-државних актера и отварање нових геостратешких праваца који не одговарају методолошким и институционалним обрасцима старог НАТО-а.
Управо стога, у последњој деценији сведочимо постепеном израњању нових формација у домену безбедносне архитектуре Запада – формација које карактеришу ниска институционална формалност, ограничена колективна одговорност и знатно већа флексибилност. Искуство украјинског конфликта убедило је Вашингтон да је корисније располагати мрежом лојалних партнера и сателита које није у обавези да брани сопственим војницима, него одржавати традиционалне структуре попут НАТО-а у којима члан 5 намеће политички и војни ризик од директне ескалације.
У том контексту, појава АУКУС-а, QUAD-а, система билатералних безбедносних споразума у Источној Азији, неоколонијалних безбедносних аранжмана у Океанији, низ америчких марионета дуж атлантске обале Африке, те постепена милитаризација Европске уније, представљају ембрионе нове генерације западних геополитичких инструмената. То су конструкције које Вашингтону омогућавају ефикасније управљање регионалним кризама уз минимализацију сопствених ризика, истовремено задржавајући примарни стратегијски циљ – очување и унапређење америчке глобалне хегемоније.
Узимајући све ово у обзир, евентуална „смрт“ НАТО-а – која, упркос бројним инсинуацијама, још увек није непосредно на видику – не би представљала ни крах америчке империјалне моћи, ни дубоку геополитичку прекретницу. Напротив, она би била само етапа у дугорочној модернизацији инструмената којима Сједињене Државе управљају светским поретком. Другим речима, чак и ако НАТО нестане са политичке мапе, стратегијска логика која га је родила неће нестати – она ће, као и до сада, прилагођавати своје форме, али не и своју суштину.
Случај Европе
Када говоримо о Старом континенту, паралелно са милитаризацијом континента, значајним инвестицијама у војно-индустријски комплекс и усавршавањем војне логистике, колективни Запад спроводи и модернизацију својих административних и организационих капацитета у складу са савременим реалијама и асиметричном и хибридном природом савремених сукоба.
Мрежа савеза која настаје у Европи представљаће основу нове безбедносне архитектуре на континенту, док ће НАТО добити секундарну улогу као шири оквир интеграције и принуде националних држава на послушност у оквиру пројеката као што је тзв војна мобилност.
На оперативном плану, међутим, можемо очекивати растући значај формата као што су “коалиција вољних”, организованих тако да могу доносити одлуке не само без директног укључења САД, већ и без бирократских процедура и консултација са оним државама које не следе слепо конфронтациони курс исцртан у Вашингтону.
Пост-НАТО није исто што и пост-Империја
У том смислу, дискусија о „пост-НАТО“ ери често више рефлектује аналитичку фасцинацију могућим институционалним ломовима него што указује на реалну промену у природи глобалне моћи. Оно што се заиста мења јесте архитектура организације те моћи, док њен носилац остаје истоветан. Америчка држава, чије је стратешко деловање већ деценијама обликовано комбинацијом империјалног импулса и технократске прагме, показала је завидну способност да редефинише механизме сопствене доминације у складу са новим условима.
Стога, уместо једног свеобухватног блока са јасно дефинисаним правним обавезама, Вашингтон постепено прелази на мрежно организован, модуларни систем безбедносних аранжмана. Овај систем, заснован на асиметричним партнерствима и различитим нивоима формалности, омогућава Сједињеним Државама да делују брже, економичније и – што је посебно важно – са мањим политичким ризиком. У томе се огледа суштинска трансформација постамеричког униполарног света, која је у доброј мери дефинисана у стратегији националнебезбедности: не у одустајању од хегемоније, већ у преласку са класичних војних савеза на флексибилне мреже утицаја.
Европска унија, у том оквиру, заузима специфично место. Са једне стране, она се постепено претвара у сопствени безбедносни субјект, и то под снажним утицајем англосаксонских безбедносних парадигми; са друге стране, она остаје периферни стуб америчке стратегије у Евроазији, неспособна да артикулише аутономну политику. Сличну динамику видимо и у Индо-Пацифику, где QUAD и АУКУС, као алтернативни формати колективне безбедности, функционишу као инструменти за континуирану пројекцију америчке моћи у региону који Вашингтон сматра кључним за 21. Век.
Све ово нам омогућава да закључимо да питање будућности НАТО-а није питање будућности западне моћи, већ будућности њених институционалних форми. НАТО је можда уморни гигант хладног рата, али није стратешка осовина која покреће данашњи западни империјални поредак. Његов евентуални распад био би симптом, а не узрок геополитичких трансформација.
Узевши у обзир све наведено, једино што се са извесношћу може рећи јесте да свет после НАТО-а – уколико до њега икада дође – неће бити свет мање америчке моћи. Биће то једноставно свет у којем ће та моћ попримити другачије, прилагодљивије и прагматичније облике, у складу са захтевима епохе која све мање толерише круте институционалне структуре, а све више фаворизује флексибилне мреже контроле и утицаја.
