Pročitaj mi članakU savremenom svetu, Bliski istok ostaje epicentar geopolitičkih sukoba, gde se prepliću interesi različitih sila, uključujući islam, judaizam i globalne sile. Cionizam, kao državna ideologija Izraela, privukao je posebnu pažnju, jer mnogi analitičari veruju da nosi eshatološku dimenziju povezanu sa poslednjim vremenima.
Kao i svaka religija, judaizam je složen fenomen, koji obuhvata metafiziku, istoriju i filozofiju, sa mnogim, ponekad kontradiktornim, tumačenjima. Ispitaćemo kako se cionizam uklapa u ovu tradiciju i zašto se može posmatrati i kao nastavak i kao njeno pobijanje.
Danas ćemo razgovarati o aktuelnoj temi: cionizmu kao državnoj ideologiji Izraela.
Judaizam kao religija povezan je sa idejom da su Jevreji izabrani narod. Pre svega, u verskom smislu, jer je ovaj narod izabran da ostane veran jednom Bogu dok su drugi narodi, sledeći judaizam, odstupili od ovog monoteizma i da čekaju Njegovog glasnika, Mesiju (Mašijaha), koji će biti krunisan za cara Izraela i vladara sveta.
Reč „Mašijah“ na hebrejskom znači „pomazan“, „pomazan da vlada“. Ista reč na grčkom je „Hristos“. Ali hrišćanstvo se zasniva na uverenju da je Mesija već došao na svet. To je naša religija. Ali fundamentalna razlika od judaizma je u tome što Jevreji veruju da Mesija još nije došao i ne prepoznaju Isusa Hrista kao Mesiju. To je fundamentalna razlika.
Sada se javlja jedna veoma zanimljiva poenta. Prema jevrejskoj religiji, Jevreji su otišli u izgnanstvo (četvrti Galut) početkom prvog milenijuma, 70-ih godina nove ere. To se dogodilo nakon što su Rimljani izvršili kaznenu operaciju protiv pobunjeničke provincije. Drugi hram je uništen. Jevreji su napustili Palestinu (Svetu zemlju). I tada je počela dvohiljadogodišnja era rasejanja.
Ova era ima verski značaj, koji je detaljno opisan u jevrejskoj tradiciji. Svrha rasejanja je iskupljenje grehova Izraela, nagomilanih tokom prethodnih istorijskih perioda. Ako je ovo iskupljenje delotvorno, ako je pokajanje (tešuva) duboko, prema jevrejskoj tradiciji, Mesija će se pojaviti kao blagoslov jevrejskog Boga kroz dela Njegovog izabranog naroda. Pojava Mesije će tada biti znak poslat odozgo za povratak Jevreja u Izrael, uspostavljanje nezavisne države i izgradnju Trećeg hrama u Jerusalimu na mestu srušenog Drugog hrama.
U principu, najdosledniji predstavnici ovog jevrejskog pristupa su određeni fundamentalisti iz pokreta „Neturej Karta“ ili Satmar Hasidim, koji kažu otprilike ovo: „Naš jevrejski Bog nam je zapovedio da podnesemo teškoće izgnanstva, sačekajmo do njegovog kraja, iskupimo svoje grehe, i kada Mesija dođe (ali ne pre!), vratićemo se u Izrael, u Obećanu zemlju.“ Oni se oslanjaju na činjenicu da u Talmudu postoji jasna zabrana masovnog povratka u Palestinu pre dolaska Mesije, a posebno sprovođenja ovoga silom.
Talmud to zabranjuje i čvrsto tvrdi: prvo Mesija, zatim povratak u Izrael, i nikako drugačije.
Ovo postavlja pitanje: kako se dogodilo da je stvorena Država Izrael kada Mesija, očigledno, još uvek nije stigao? Na kraju krajeva, čak ni najekstremniji cionisti ne tvrde da je on došao.
Da bismo razumeli kako je došlo do toga da je moderna izraelska država u potpunoj suprotnosti sa jevrejskom religijom u njenom pravoslavnom, talmudskom obliku, moramo dublje kopati i vratiti se barem u 17. vek, u doba pseudo-mesije Šabataja Cvija. On je bio, kako piše Geršom Šolem, prvi glasnik cionizma.
Šabataj Cvi je izjavio da je on sam Mesija i da stoga Jevreji sada imaju pravo da se vrate u Obećanu zemlju.
Kraj Šabataja Cvija bio je tragičan. Kada je došao kod osmanskog sultana zahtevajući da mu se, kao mesiji, dodeli pravo na Palestinu, osmanski sultan je rekao: „Imam još jedan predlog za vas, gospodine Šabataj Cvi. Ako nastavite da izgovarate ove gluposti, odseći ću vam glavu. Ali ako želite da preživite, odmah pređite u islam.“
A onda je Šabataj Cvi napravio čudan gest. Uzeo je svoj turban i stavio ga, rekavši: „U pravu ste, pobedili ste. Nisam mesija. Dozvolite mi da od sada propovedam islam.“
Bio je pošteđen, ali kakvo je to bilo razočaranje, kakav udarac za jevrejsku zajednicu, koja je već bila spremna da prihvati šabatajizam. Iako je Šabataj Cvi sada bio odbačen od strane ortodoksnog judaizma, on nije potpuno nestao i nastavio je da se širi, posebno među aškenaskim Jevrejima, Jevrejima istočne Evrope, gotovo ilegalno. U istim regionima gde se proširio, počeo je da se pojavljuje hasidski pokret koji nije imao oštar eshatološki ili mesijanski fokus, već se fokusirao na širenje Kabale među običnim ljudima. Tradicionalno, Kabalu su mogli da proučavaju samo stariji rabini koji su završili sve ostale oblike talmudskog obrazovanja.
Ali šta se desilo u nekim sektama ovog šabatijanstva? Pojavila se teorija da je Šabataj Cvi, zapravo, pravi mesija i da je prešao u islam upravo zato što je počinio svetu izdaju. Šta je sveta izdaja? Razvila se čitava teologija svete izdaje, tvrdeći da Jevreji mogu da se odreknu svoje vere, mogu da pređu u drugu veru, islam, ali samo prividno, dok sami nastavljaju da praktikuju judaizam u tajnosti.
Kasnije je šabatijanac Jakob Frank prešao u katolicizam. Štaviše, katoličkim učenjacima je pružio takozvane dokaze o „krvnoj kleveti“, odnosno legendi da „Jevreji jedu hrišćanske bebe“. Na tome je insistirao, budući i sam preobraćeni Jevrejin, i predstavio je „nepobitne dokaze“. Frank je u potpunosti prihvatio sve oblike talmudizma, odrekao se svoje vere i izdao svoje vernike. Imao je opravdanje za to. Frankova tajna doktrina, poput one Šabataja Cvija, navodila je da se, zapravo, posle 17. veka sam koncept Mesije promenio. Sada su Mesija sami Jevreji. Nema potrebe čekati drugog Mesiju; Jevreji su Mesija.
Stoga, čak i ako Jevrejin izda svoju religiju, on i dalje ostaje svet, jer je on svetost, on je Bog.
Tako je stvoreno intelektualno okruženje za cionizam.
Suština cionizma je u tome što je on neka vrsta „jevrejskog satanizma“. Ovaj satanizam nije u odnosu na druge narode ili kulture, već satanizam unutar judaizma – to jest, to je obrnuta proporcija. Dok klasični ortodoksni judaizam insistira na tome da smisao postojanja Jevreja u dijaspori (Galutu) leži u očekivanju Mesije, koji će doći spolja, i tek tada će morati da se vrate u Obećanu zemlju, cionizam se zasniva na principu da su sami Jevreji Bog. Stoga, oni se već mogu vratiti u Palestinu, i to mogu učiniti silom, čime odbacuju talmudsku zabranu, i shodno tome, sami započinju izgradnju Trećeg hrama. A osiguranje ovog mesijanskog procesa biće pojava Mesije, koji je, u suštini, svaki Izraelac.
Odatle je veoma specifičan odnos između cionizma i judaizma. S jedne strane, cionizam je nastavak judaizma; s druge strane, on je pobijanje judaizma. Zato što cionizam odbacuje najosnovnije principe judaizma: kulturu pobožnog očekivanja, kulturu pokajanja (tešuva).
Dalje, cionisti tvrde da Jevreji nemaju za šta da se pokaju; dovoljno su patili. Jevreji su Bog, ne samo „narod Božiji“, već sam Bog. To znači da su sami Jevreji „kolektivni Mesija“. Stoga se na njih ne odnosi nikakav zakon; oni su svoj sopstveni zakon.
Ovo objašnjava fundamentalnu osobenost modernog cionističkog pokreta, koji se oslanja ne samo na Izrael, već i na ogroman broj sekularnih Jevreja, liberalnih Jevreja, ateističkih Jevreja, komunističkih Jevreja, kapitalističkih Jevreja, hrišćanskih Jevreja, protestantskih Jevreja, katoličkih Jevreja, pravoslavnih Jevreja, muslimanskih Jevreja, Hare Krišna Jevreja, neospiritualističkih Jevreja, okultističnih Jevreja – svih vrsta Jevreja koji, u stvarnosti, predstavljaju mrežu generalizovanog frankizma. Upravo zato što su svi oni, kolektivno i pojedinačno, sada Mesija, svaki od njih može bezbedno da počini svetu izdaju, a da ne zgreši protiv svoje suštine.
Ovo je imanentni mesijanizam, gde su koncepti Mesije i samih Jevreja obrnuti. Cionisti više ne čekaju Mesiju; oni sami su Mesija, i stoga nemaju nikoga i ništa da čekaju. Sve što preostaje jeste da utvrde globalnu dominaciju i obnove svoju izraelsku državu, oslanjajući se na sopstvene snage i sopstvene mreže širom sveta, bez obzira na lokalno stanovništvo ili bilo koje druge troškove.
To je svrha formalne zabrane kritike cionizma, koja je na snazi u nekim američkim državama, gde se anticionizam izjednačava sa antisemitizmom.
Ako pažljivo pogledamo, primetićemo da sama Država Izrael vodi rat protiv Semita – to jest, Palestinaca, Arapa, koji su čisti Semiti. Štaviše, cionistička ideologija se ne može nazvati ni „jevrejskom“ u punom smislu te reči, jer se zasniva na pobijanju osnovnih principa judaizma. Ako nema očekivanja Mesije, kakav je onda judaizam…
Samo postojanje Države Izrael je, u očima cionista, dokaz da su oni Mesija. U suprotnom, država ne bi nastala. I sve zasluge za njegovo stvaranje pripisuju isključivo sebi i svojim mrežama. Ako je funkcionisalo, veruju oni, onda je sve urađeno uz Božju pomoć.
A onda je preostao samo jedan korak: dići u vazduh džamiju Al-Aksa i početi gradnju Trećeg hrama, kako poziva ekstremna cionistička grupa „Verni hramu“. Nedavno su izdvojena ogromna sredstva za istraživanje Hramovne gore.
Pošto cionizam ima tako duboku metafizičku osnovu, ukroćivanje njegovih apela UN ili uzaludnih kukanja „hajde da sklopimo mir, hajde da poštujemo ljudska prava“ je besmisleno.
Nalazimo se usred eshatoloških scenarija koji imaju veoma duboku metafizičku osnovu. Situacija postaje sve alarmantnija, ide daleko dalje od uobičajenih banalnih objašnjenja – ekonomije, tržišta, cena nafte, berze, nacionalnih interesa itd. – koja postaju sve kontradiktornija, pa čak i apsurdna.
Živimo u veoma zanimljivim vremenima, ali cena života ovde je da su delovi naše svesti jednostavno blokirani, paralizovani. Ako prevaziđemo hipnozu, maglu, besmislenost, apsurd i postmodernu fragmentaciju svesti, videćemo veoma zanimljivu i zastrašujuću sliku onoga što se dešava na Bliskom istoku.
Pomenute ličnosti:
Geršom Šolem (1897–1982): Izraelski istoričar i specijalista za jevrejski misticizam (Kabalu). Smatra se osnivačem modernog akademskog proučavanja Kabale. Šolem je opisao Šabataja Cvija kao preteču cionizma, naglašavajući kako su mesijanski pokreti uticali na jevrejsku istoriju.
Šabataj Cvi (1626–1676): Jevrejski mistik i lažni mesija koji se proglasio Mesijom u 17. veku. Njegov pokret (Šabatijanizam) doveo je do široko rasprostranjenog entuzijazma među Jevrejima, ali se završio njegovim prelaskom u islam. Ovaj događaj je uticao na razvoj antinomijanizma (kršenje zakona radi „duhovnog pročišćenja“) u jevrejskim sektama.
Jakob Frank (1726–1791): Osnivač frankizma, verskog pokreta koji kombinuje elemente judaizma, hrišćanstva i islama. Frank je tvrdio da je reinkarnacija Šabataja Cvija i propovedao je „pročišćenje kroz prestup“ (svetu izdaju), uključujući odbacivanje tradicionalnog judaizma. Njegovi sledbenici (frankisti) promovisali su antisemitske kampanje, poput optužbi za krvnu klevetu.
Neturei Karta: Anticionistička ultraortodoksna jevrejska grupa osnovana 1938. godine. Smatraju cionizam uvredom za Boga, jer Jevreji ne bi trebalo da se vraćaju u Izrael masovno ili silom do dolaska Mesije. Grupa se zalaže za mirno raspuštanje države Izrael i podržava Palestince.
Prevod: „Borba za veru“
