Pročitaj mi članakKAŽE se da pametni ljudi uče na tuđim greškama, a budale na svojim. Bilo bi lepo da je tako. Ali, proživite pola veka i uvidite: niko se ni na čemu ne uči.
Uzmimo, na primer, naše komšije Ukrajince. Da li su se zasitili Majdana, bar sada kad im se zemlja urušila za četvrtinu, stanovništvo sa 35 miliona smanjilo na 25 miliona, a „najslobodnije ljude u Evropi“ hvataju kao besne pse i vode na klanicu na frontovima?
Kad bi bar neko među njima naglas rekao: prokleti „Majdan“, prokleti bili! Ali, ne! Čak ga i slave!
Slično je i sa našom inteligencijom, koja je (posle 2022-ge) napustila zemlju. Slično, a prošle su četiri godine.
A koliko je puta od tada ukrajinska vlast pokazala svoju nacističku njušku? Koliko je puta je Evropa lagala o Rusiji, time ponižavajući i samo svoje ime? I, koliko je ljudi Izrael otada bombardovao? Šta li je sve Tramp natvorio po svetu?
Pogledao sam šta naši emigranti pišu o svemu tome. Da znate: ništa novo.
Oni i dalje smatraju da je „Rusija poludela i da je njome civilizovani svet užasnut. O, jadna Buča! Kada će despotija propasti, pa da se vratimo?!“
Kakva divna i bestidna praznina u njihovim glavama.
Uzmimo za primer i Evropu.
Ona je 2022. godine iskreno poverovala da će se sankcionisana ekonomija Rusije srušiti za šest meseci i da je za to potrebno samo još malo pritiska.
Prošle su četiri godine, a ništa se nije srušilo — pa sada spremaju još jedan plan „Barbarosa“. Kao da se to nije već dogodilo.
Desilo se, sve se to dešavalo ranije i to – više puta.
Niko ni na čemu ništa ne uči. Svi stalno ponavljaju istu stvar, kao da su omađijani!
Mogu nam reći: a šta je sa vama, šta je sa vama Rusima?
Mi učimo na sopstvenim greškama.
Dobili smo lekciju zbog svoje hvalisavosti! Još 2015-te, posle borbi za Debaljcevo, napisao sam kolumnu kojom sam upozorio da nije dobro da se rugamo kolektivnom hoholu, posebno ako mislimo da su oni zapravo Rusi. Jer, ako su Rusi, napisao sam, onda će se i boriti kao Rusi.
Jedan politolog mi je odmah odgovorio: „Videli smo hohola kako beži iz Debaljceva, ne izmišljaj više!“ A i ostali su počeli da viču uglas: „Aha-ha, o-ho-ho, evo ga – hvali hohola, pogledajte ga!“
Ni jedan se nije pokajao zbog svoje gluposti.
A naš šef države je iskreno priznao: trebalo je ranije da napadnemo neonacističku vladu u Kijevu. Propustili su priliku! A potom još izjavljuje: da su prethodni mirovni sporazumi sa ukrajinskom stranom i našim evropskim, takoreći, partnerima pokazali da smo imali previše poverenja u tu gospodu. Jer, lagali su čak i kada su ćutali.
Gorko je priznati svoje greške, a mi ih bar priznajemo! Bolje rečeno, šef države ih priznaje.
Ako se pogleda unakolo, videće se kako se neki kod nas i dalje bukvalno zagrcnjuju od samohvalisanja: te Rusija (Ukrajince) gnječi, te Rusija je na korak od pobede.
Ponekad bih voleo da našim najrevnosnijim politikolozima i pojedinim zvaničnicima budu podeljene grabulje kao obavezni radni pribor. Pa da ih – dok pričaju i pričaju – drže u rukama sa zupcima dole. A da kad završe svoje govore i naprave prvi korak – odmah dobiju ocenu posred čela!
Jer, zasad je sve drugačije.
Oni govore, a cela zemlja dobija po čelu.
