Pročitaj mi članakDraga deco, Velika naša nado i uteho,
Ви који својим студијама на Косову и Метохији сведочите све истине које вашем народу данас углавном не допиру до ума и срца,
У тешком часу наше историје, када изгледа као да нема наде, ви сте устали и показали оно што нико није ни могао, ни смео. Устали сте против уставокршитељског режима Александра Вучића, чије нам надстрешнице, праве или симболичке, свакога дана падају на главу и убијају и оно мало наде што нам је преостало после тринаест година ненародне власти.
Како би рекао професор др Мило Ломпар, ваша су дела ова:
1. Издржали сте страховит притисак са различитих страна.
2. Нисте се борили за себе него за опште добро.
3. Показали сте приврженост својој земљи.
4. Назначили сте важност законитости и демократије.
5. Изнели сте разуман захтев за изборима.
И, са своје стране, додао бих: показали сте шта је храброст и постојаност у одбрани Устава ове земље.
Устали сте, опет по професору Ломпару, против претварања Србије у колонију, када власт Александра Вучића, по свим законитостима поробљавања, уништава српско образовање, а пре свега оно универзитетско:“Власт од земље прави колонију. За то није неопходан универзитет. Нису потребне ни средње школе, а можда ни школе уопште. Само физичка радна снага, спектакли и коцкарнице. И, наравно, сви медији под њеном контролом.“
Уставокршитељ на власти је највећи издајник у нашој новијој историји. Издао је Косово и Метохију, а све што је могуће издати издаће, ако остане овде где је. То није чудно: Александру Вучићу је Србија на последњем месту пошто он нашу отаџбину продаје свима да би што дуже остао на власти. Ломпар нас подсећа:“За сада има подршку страних чинилаца: ЕУ, Русије и САД, јер, сервисира њихове, а не наше интересе. Опозиција му омогућава привид легитимитета, јер није напустила Скупштину. Расписаће изборе, ако га бунт народа натера или ако протести утихну и оцени да може победити на уобичајено нерегуларан начин.“
Све сте ви то, храбра наша децо, знали, и знате, и показали сте пример како се борба води. Разобличили сте и лажног патриоту Вучића и илузије једног дела утварне опозиције. Зато вас нападају са обе стране, које су глава и писмо истог безвредног новчића, такозваног „тантуза“, час „националистичког“, час „грађанистичког“.
Имали сте и грешака – па шта? Зар су они који вас за грешке оптужују безгрешни? Наравно да нису.
А не чине ми се нарочито безгрешни ( мада тако понекад изгледају) и они који заузимају квазиобјективистичку еквидистанцу и према режиму и према студентском покрету. Као, нису ни за Вучића, а ни за студенте. А не нуде никакво решење; немају никакву алтернативну, суперпатриотску стратегију. И то, наравно, иде на руку Вучићу, који би да ову земљу јаше довека, док сви ми не помремо или се не иселимо. Када нема алтернативе, он је једина могућност.
Наравно, зна се ко је крив: онај против кога сте устали јер је згазио Устав и законе, онај који тлачи Србију са својим слугама, сеизима и измећарима. Елементарна логика наводи ме да цитирам Борислава Пекића, који каже:“Кад год се постави питање кривице за стање у једној земљи, једини логичан одговор и једини који се свуда у свету даје јесте да је за то крива – влада. Чак и кад део кривице несумњиво и неко други сноси, актуелно криви могу бити само они који поседују моћ да ствари измене или поправе. (Моја мајка је слушала знаменитог експерта за нашу несрећу, који је експертом искључиво постао зато што је ту несрећу успешно и на свим пољима усавршавао. Експерт је казао: „Сви смо ми криви“. Мајка је рекла: „Богами, ја нисам“). Страх који се у све нас увукао последица је стања у овој земљи, а за то стање крива је власт. ( Није моја мајка).“
Што се Косова и Метохије тиче, Вучић је и издао и продао свештено тле наше самоистоветности, и то у вишеструком поврату. А ви, са колегама из целе Србије, водите, пре свега својим студирањем на Светој Земљи, борбу за српски матични простор са кога нема бежања. Тиме сте конкретно храбри и велики. Нисте само приповедачи у празно, дигитални гуслари и таблоидни баснотворци, као многи од нас. Многи, премноги од нас.
Зато не могу а да не приметим да наши „еквидистанционисти“, којима не ваљају ни Вучић, ни студенти, подсећају на славног патриотског говорника из Домановићеве приче „Краљевић Марко по други пут међу Србима“. Марко се међу својим потомцима нашао по други пут када га је Бог, после упорног мољакања, пустио, јер су Срби вековима тражили да их бркати херој на Шарцу поведе у ослобођење. Тада се, после многих мука и невоља, Марко и обрео међу својима на једном патриотском скупу, на коме је говорник храбро и одлучно тражио да ослободимо Косово.
Дизао је глас призивајући и самог Јевросиминог сина речима натопљеним родољубивом сузом. Тада је ганути Краљевић скочио на ноге и понудио се да, са свима на збору присутнима, одмах крене да ослобађа поробљену земљу. Сви су се у страху разбежали, а говорник је пао у несвест. Запањеном Марку ништа није било јасно, нарочито када га је говорник, који се призвао себи, питао зашто је дошао после толико векова.
Марко је, збуњен, рекао да су га Срби стално звали, и да га је и сам онесвешћеник у беседи призивао, на шта му патриотски оратор рече: “Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу!
Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца фраза: „Устани, Марко…“ и тако даље, али је то лепоте ради… Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура.“
Ето, тако се ми понашамо док траје изгон нашег народа са Косова и Метохије. За нас је све то што патриотски зборимо само реторика. Више или мање.
Али за вас, студенте Универзитета у Приштини, то је живи живот. И зато свака част и вама, херојима и хероинама словесности, и вашим колегама који вас, у тешком часу, подржавају.
А нама, „реторичарима“, који призивамо Лазара и Завет, али смо само убоги конформисти, ако можете, опростите. А ако не можете, ни не морате – нисмо заслужили. Али ви јесте наша нада и наша будућност, ако за овај народ има наде и будућности.
Гледам вас са поштовањем и молим вас, у име свих нас који вас подржавамо, не одустајте од Смисла ка коме сте кренули пунотом свога постојања.
Ваш, иако недостојан да се вашим назове,
Владимир Димитријевић, професор српског језика и књижевности
