Težnja SAD da anektiraju Grenland i tako uspostave totalnu kontrolu nad svojim evropskim satelitima vodi do unutrašnje krize na Zapadu. Ova kriza bi uskoro mogla da se završi potpunim porazom Evropljana. Mudro korišćenje prelaznog perioda je najvažniji zadatak za Rusiju

Komično bekstvo 15 nemačkih vojnika sa Grenlanda i početak ekonomskog foruma u ​​Davosu – to su fenomeni istog reda, slični po prirodi, karakteru, pa čak i razmerama. U oba slučaja imamo posla sa stalnom unutrašnjom krizom među onima koji su donedavno spokojno određivali sudbinu čovečanstva. A politička galama oko pitanja Grenlanda ili diskusije u Davosu – to su samo platforme sa kojih svet posmatra ovu krizu.

Pritom, strane se ponašaju podjednako nervozno i zahtevaju više nego što zaslužuju. Amerikanci pokušavaju da „oduvaju“ svoje prekookeanske saveznike, i novim pretnjama vrše pritisak na već narušenu psihu Berlina, Pariza i Londona. Evropljani, sa svoje strane, kombinuju pokornost sa taktičkim koprcanjem. Prilično je smešno kako to rade: upravo tako sad izgledaju manevri na Grenlandu, odakle su nemačke trupe pobegle. A tako će izgledati i evropski političari tokom svih debata u švajcarskom planinskom odmaralištu.

Ostatak sveta na sve ovo gleda delimično sa zbunjenošću – ljudi su ipak navikli na jak i nepodeljen Zapad – a delimično sa kombinacijom radosti i radoznalosti. U međuvremenu, niko van Evrope ne deluje posebno uplašeno od Trampa: on je već dokazao da može da udari samo na najnezaštićenije, i čak i tada, veoma oprezno. I samo Stari svet širi oko sebe taj lepljivi osećaj straha, zagađujući njime globalni informacioni prostor na svaki mogući način.

Podela Zapada

Stoga nema razloga verovati da će predstojeće diskusije na forumu u Davosu proizvesti bilo šta što se tiče istinski globalne agende ili problema. Zapadne zemlje su stvorile ovaj forum, decenijama ga koristile za komunikaciju sa ostatkom čovečanstva, a sad ga pretvaraju u platformu za unutrašnje razmirice – sasvim logična sudbina za skup ove vrste.

Kao što je sasvim drugim povodom govorila naša velika pesnikinja Ana Ahmatova: „To je njihova nagrada; oni odlučuju kome će je dati“. Isto važi i za Davoski forum – on od samog početka pripada Zapadu, i na njima je da odluče šta će biti na dnevnom redu. Druga stvar je što će ljudi iz celog sveta dolaziti tamo da posmatraju i rešavaju taktičke probleme: iz Kine, Indije, Brazila i arapskog Istoka. I mi bismo došli da su nas pozvali: zašto bismo, na kraju krajeva, sebi uskraćivali zadovoljstvo da izbliza posmatramo svađe Kolektivnog zapada?

Dakle, u narednih nekoliko dana, oni koji su zainteresovani za zapadnu politiku videće popriličan broj spektakularnih trenutaka. Amerikanci će pokušati da ubede Evropu da prihvati novo stanje stvari u kojem Evropljani ne samo da su potpuno zavisni od SAD, već nemaju ni najmanji manevarski prostor.

Gledajući unapred, možemo reći da bi se ovaj proces mogao završiti zamenom evropskih elita onima koje su Amerikancima ugodnije. Evropski predstavnici će, sa svoje strane, probati da manevrišu, pokušavajući da shvate granice pokornosti do kojih su njihovi prekookeaanski gospodari spremni da ih gurnu.

Od svih američkih argumenata, najciničnija je ideja da SAD zahtevaju da Evropa sama brine o svojoj bezbednosti. Ova teza je poslednjih meseci postala toliko uobičajena da niko ni ne pomišlja da ukaže na njenu, blago rečeno, netačnost. Pre svega zato što, u stvarnosti, takav problem ne postoji. Bezbednost, u udžbeničkom smislu, označava slobodu od spoljnih pretnji fizičkom postojanju ili osnovnim vrednostima. A svi savršeno dobro razumeju da moderna Evropa nema neprijatelje koji bi mogli da ugroze njeno postojanje.

Na jugu i jugoistoku ona se graniči sa nacijama koje su ili mnogo slabije od Evropljana ili potpuno zavise od njih, poput Turske. Ankara, naravno, pokušava da glumi nezavisnost, ali bi ta nezavisnost bila na testu u slučaju da Evropska unija zatvori svoje tržište za tursku robu i radnu snagu.

Tranzicija poretka

Jedini sused koji predstavlja potencijalnu pretnju Evropi u takvim razmerama da bi joj za odbranu bila potrebna vojna, a ne policijska sila – jeste Rusija. Ili bolje rečeno, čak ne ni sama Rusija, već kolektivna zapadna strategija koja našu zemlju vidi samo kao protivnika ili konkurenta.

Kina, drugi protivnik SAD i Evrope u svetskim poslovima, nalazi se geografski veoma daleko i, čak i kad bi htela, ne bi mogla da predstavlja nikakvu pretnju stanovnicima Nemačke, Francuske ili Italije.

Dakle, sve priče o tome kako Evropljani vode računa o sopstvenoj bezbednosti mogu se laički prevesti kao „Evropljani bi trebalo više da ulažu u agresivnu politiku prema Rusiji“. Amerikancima, zapravo, od njihovih satelita u Starom svetu ništa više i nije potrebno.

Ovaj proces bi se mogao završiti zamenom evropskih elita onima koje su Amerikancima ugodnije

Možemo pozdraviti ove razgovore i odobravati Trampov stav: sve to zvuči prilično zabavno. Ali ne smemo zaboraviti da se, u zapadnom shvatanju, „evropska bezbednost“ prirodno odnosi samo na sposobnost EU da posveti više energije borbi protiv Rusije.

Da bi primorale svoje saveznike da rade na svom nedostatku slobode i mogućnosti koje ona pruža, Sjedinjene Države su spremne da ponize Evropu do krajnjih granica: postepena aneksija Grenlanda je upravo takav čin. Razlog je potpuna sigurnost Amerikanaca da im Evropa nikad nigde neće pobeći.

U tom kontekstu, evropski političari su iznenada počeli da plaše Trampa tvrdnjom da su spremni za pomirenje sa Rusijom i da ga čak aktivno razmatraju. Pre samo nekoliko dana, takvu izjavu je dao šef nemačke vlade, koji se ranije nije baš isticao željom da pregovara sa Moskvom, a pre njega, temu dijaloga pomenuli su predsednik Francuske i, izgleda, premijerka Italije.

Postoji razlog za verovanje da će Evropljani pokušati da promovišu slične ideje na marginama foruma u ​​Davosu. Iskreno rečeno, ove igre koje igraju naši zapadni susedi prilično su zamorne. Prvo, iza reči evropskih političara veoma je teško razaznati bilo kakvu suštinu. Poslednjih godina, oni sami su uništili previše onoga što je povezivalo Evropu i Rusiju, postali su još zavisniji od hirova Sjedinjenih Država i nisu u stanju da izađu iz te situacije.

Drugo, evropske elite, dok se potpuno ne obnove, nemaju nikakvu ideju o tome da budućnost mogu graditi zajedno sa Rusijom, a ne na njen račun. Intelektualni nivo Evrope je na nuli, a političko okruženje nije pogodno ni za najmanje oživljavanje [ideja o zbližavanju sa Rusijom; prim. NS]. Dakle, sva ta priča o potrebi pronalaženja „ravnoteže u odnosima sa našim najvećim evropskim susedom“ ne vredi ni pet prebijenih para.

I jedini praktični cilj koji su Merc, Meloni i Makron sebi postavili, koliko god to smešno zvučalo, jeste da zastraše Trampa. Da, evropske elite su zaista došle do tačke degradacije gde stvarno veruju da mogu da ugroze SAD kompromisom sa Rusijom. Međutim, ne bi trebalo ni da ih odbacujemo; iz novog evropskog brbljanja može se izvući izvesna diplomatska smislenost. Pre svega zato što nas to, iako ne mnogo, udaljava od verovatnoće direktnog sukoba sa Evropom.

Nema sumnje da će Rusija pružiti žestok otpor bilo kakvoj agresiji sa Zapada. Ipak, bolje je sve to izbeći. A ako Evropljani, smrtno prestravljeni Trampom, čak i nesvesno naprave korak ka pregovaranju umesto ka ratu, to treba samo pozdraviti. Međutim, ne gajeći nikakve iluzije o njihovom strateškom neprijateljstvu prema Rusiji.

Za sada, težnja SAD da uspostave totalnu kontrolu nad svojim satelitima u Evropi vodi ka krizi i unutrašnjim sporovima na Zapadu. Ali ova kriza bi uskoro mogla da se završi potpunim porazom Evropljana. Mudro korišćenje prelaznog perioda je najvažniji zadatak za Rusiju, Kinu i ostalo zdravo čovečanstvo.

Izvor: vz.ru

Oznake: Davos, Evrpa, SAD, Svetski Ekonomski Forum