Подешавања / Settings

Четири године након што се преселио у одаје из којих никада више неће изаћи ниједан роман, ниједна његова слика, боље него икада пре видимо колико Капор недостаје српској књижевности, култури, јавном животу

Није проблем кад неко из међународне заједнице фалсификује историју и лаже на рачун Срба и Србије, навикли смо, али јесте проблем кад то ради у Београду, или комшилуку, а београдски медији лажи преносе без осећаја и потребе да их демантују, или неком другом пруже прилику да то учини.

„Колега Томићу, Хајдук и даље напада, у таласима, попут буре кад подигне сиње море, али тренер Ненковић је разапео своју одбрану као кнез Лазар бијело чадорје уочи боја на Косову равном“.

Београдски портал Е-новине (главни уредник Петар Луковић, директор Бранислав Јелић) позвао је данас на физичку ликвидацију генералног директора и главног уредника.

Парламентарна демократија, као друштвено уређење, подразумева и лаж, али у тој игри постоје јасна правила: онај ко свесно лаже зна колику ће цену да плати због „заобилажења истине“. Па сад, ако му се исплати…

Плашим се да ће на Косову и Метохији, сад кад је Бриселски споразум почео да се примењује, међународна заједница, од почетка наклоњена албанској страни, ставити у погон тактику која у Хрватској, ево већ 19 година, спречава Србе да се у већем броју враћају у места у којима су живели.

Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане

Александар Вулин каже да је ово што данас имамо на Косову и Метохији последњи апартхејд у Европи. Неадекватно поређење, ово је горе од апартхејда.

Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве разврстава на подобне и неподобне.

Српски заштитник грађана зове се Саша Јанковић, дели грађане по сопственим критеријумима, на подобне и неподобне, добре и лоше, њему политички блиске и оне који то нису. Доказао је то пре неки дан бруталним нападом на „Вечерње новости“. Разлог? Соња Бисерко.

Нема ниједне лоше, негативне, тешке, најцрње оцене, квалификације Срба као народа и Србије као државе, која је настала у иностранству. Не, све оне рођене су у београдским салонским становима
Ратко Дмитровић

У недељи иза нас велику пажњу јавности побудио је мини-серијал „Вечерњих новости“ о патриотизму, европејству, родољубљу. Жеља нам је била да објаснимо, ако је могуће, због чега се само код Срба, у одређеним друштвеним и политичким круговима, свако истицање националног осећања, позивање на историју и националне великане, третира као ретроградно, конзервативно, антиевропско понашање. Та врста „антиевропејства“ код других народа није позната. Откуда то?

Корен је дубок, сеже до 1918. године, што су објашњавали и саговорници „Новости“, и рађања заједничке државе Јужних Словена, у којој је већински народ, Срби, уз поништавање сопствене државе морао да круни и колективну националну свест јер то је сметало малим народима. Работа је кулминирала у Титовој Југославији и дошли смо у ситуацију, ево траје и данас, да је свако српство у Србији инцидент.

Завршне радове у овој причи обавила је фракција Савеза комуниста Србије, поражена на чувеној Осмој седници. Они су сваком националном предзнаку код Срба прилепили хегемонизам, шовинизам, неретко и фашизам.

Они су у Србији увели поделу на патриоте и оне друге, уз паралелну поставку да је патриотизам највеће зло; они (поражени на Осмој седници) „измислили“ су тзв. независно новинарство; тврде да су баш они у Србију „донели“ демократију и слободу; они су тражили лустрацију али са 1986. годином као стартном позицијом, иначе би морали саме себе да лустрирају. На крају, они су, кажу, власници будуће чланске карте Србије у Европи. Ако до тога икада дође.

Нема ниједне лоше, негативне, тешке, најцрње оцене, квалификације Срба као народа и Србије као државе, која је настала у иностранству. Не, све оне рођене су у дедињским вилама и београдским салонским становима ликова поражених на Осмој седници, послате су у свет као тужба на рачун сопственог народа, а отуда се вратиле као ставови међународне заједнице.

Сви интереси највећих српских непријатеља, великих и малих, поклапају се са циљевима и интересима бивших српских комуниста (сада демократа и либерала) изашлих из шињела Осме седнице. Чудно, али истинито. Такви, без изузетка, гаје наглашени анимозитет према, на пример, Емиру Кустурици. Или према Новаку Ђоковићу. Откуд њему – онако успешном, најбољем на свету – право да се представља као Србин.

Нисте ваљда заборавили да је Жарко Кораћ, први у свету, Ђоковићу замерио што након победе подиже три прста. Кораћ то сматра србовањем, провокацијом. Из тога је, само из тога, рођена недавна лондонска оцена да су онај усташа Јосип Џо Шимунић и Новак Ђоковић иста страна балканске медаље. Човек који је то изговорио појма нема шта значе три Ђоковићева прста. Јавили су му из Београда уз опширно, можете претпоставити какво, објашњење.

Кустурица им смета јер руши поставку да је сваки српски национализам неприхватљив за Европу. Кусту у тој Европи третирају као изузетно ретку и исто тако вредну ендемску врсту, цене га више него сопствене филмске великане, а врло добро знају за његово србовање. И како ту чињеницу себи и другима да објасни следбеник поражене фракције КПС на Осмој седници. Излаз је пре неку годину понудила Весна Пешић; она сматра да Кустурицу треба вратити у Сарајево.

Звучи парадоксално, нестварно за 21. век, али Срби као народ морају још једном на пут националног освешћења, јер оно што је у том смислу код Срба оставило југословенство и комунизам, дугорочно гледано представља најуспешнији пројекат поништавања једне нације у савременој Европи.

Пре неколико дана сахрањен је Благоје Кошанин. Огромној већини ово име ништа не значи, упркос истини да им је он улепшавао свадбе, рођендане, славе… Веселили смо се уз његове песме, волели, растајали се, плакали, а нисмо знали да их је он написао.

У неколико следећих сати снимак Шимунићевог фашистичког оргијања добија на интернету скоро сто хиљада лајкова. За неупућене, сто хиљада Хрвата оставило је на разним друштвеним мрежама поруку да им се свиђа Шимунићево призивање Павелићевог времена. Сутрадан, а ово посебно ваља имати на уму, ниједне службене реакције; ћути Иво Јосиповић, председник Хрватске (изјавио је само да не зна у којој мери је Шимунићев испад у сукобу са законом), ћути Влада Хрватске, реагује тек неколико новинара, Ћиро Блажевић објашњава да је Шимунић рођен у Аустралији и да нема појма ко су били Павелић, Артуковић, Лубурић. Речју, чиста будала. Неће да буде, што би рекли у Шојићевом крају.

Смрт последњег народног хероја у Хрватској игнорисана је са циљем да се случајно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватској. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватској је срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележја која су подсећала на Други светски рат.

Према прошлогодишњем попису становништва (не рачунајући јужну српску покрајину, Косово и Метохију) у Србији живи скоро двадесет одсто припадника других народа и националних заједница.

Предају ли Срби заувек Косово и Метохију другој новоствореној албанској држави, ако изађу на недељне изборе? Ако не изађу, задржавају ли шансу да једном, у блиској или далекој будућности, врате националну колевку?

Турска пролази кроз вирове савременог и традиционалног, окреће се технолошким прогресима, али још више временима када је сабља Османлија витлала Балканом, све горе до зидина Беча

Откуд чуђење, а има га, над чињеницом да је ауторска представа Оливера Фрљића, “Зоран Ђинђић”, у извођењу Атељеа 212, на управо одржаном Београдском интернационалном театарском фестивалу (БИТЕФ) награђена Гран-пријем, који носи име велике Мире Траиловић. Зар је било оних који су очекивали нешто друго?

Данима траје антисрпско оргијање по Вуковару, са рефлексијама у Дубровнику, Сплиту, Задру. Повод је ћирилица. Натписи на ћирилици, кажу организатори протеста, неће у Вуковар док је њих живих.

Као што зна да су његови Изетбеговићи некада били Биоградлије, да су средином 19. века дошли из Београда и да се његов отац, Алија, једно време изјашњавао као Србин. Леп предложак за причу о издаји.