Предају ли Срби заувек Косово и Метохију другој новоствореној албанској држави, ако изађу на недељне изборе? Ако не изађу, задржавају ли шансу да једном, у блиској или далекој будућности, врате националну колевку?

Нема чврстих, коначних одговора на ова питања. Време се опипати не може, ни измерити. Календари су ту само због распореда човекових обавеза, планирања живота.

Оно што нас чека зависи, истина, од онога што смо чинили и чинимо, али историја учи да су и најневероватнији обрти могући, и код народа и код држава. Дођу па нестану, буде па је нема.

Срби су шампиони у изгубљеним историјским шансама; где год је било могуће да изаберу лошије решење, они су ту прилику искористили, од Немањића до данашњих дана. Са вековима негованим осећајем да су некада били велики, силан народ, данас малобројни, слабашни, проказани, Срби су у новијој историји главом ударали тамо где други нису хтели ни будаком. Или су на сопствену штету доносили одлуке дебелим оградама раздвојене од здравог разума. Ево Косова за пример.

Окупационе снаге за време Дугог светског рата протерују са Косова и Метохије између 150.000 и 200.000 Срба. Уз двадесетак хиљада убијених. На њихова имања насељавају се десетине хиљада Албанаца из Албаније. Ништа чудно, непријатељ се у рату понаша тако да вам нанесе највећу могућу штету. Непријатеља разумеш, али како разумети ослободиоце који се понашају идентично?

У марту 1945. године у ослобођеном (од Немаца) Београду донет је закон, потписује га поп Влада Зечевић, о забрани повратка на Косово и Метохију протераних Срба и Црногораца.

У новој Југославији, комунистичкој, Косово, скупа са Војводином, добија статус аутономне покрајине. Године 1959. српски комунисти најпре припајају Лепосавић са околином (200 километара квадратних) административној управи Косовске Митровице, а неколико година касније – није им било доста – откупљују српска имања и газдинства по Метохији, исељавају 35.000 Срба са тог простора и на њихова места насељавају странце, опет из Албаније.

Свесни да им недостаје само формалност, у садржајном смислу државу су имали, Албанци Косова и Метохије излазе почетком осамдесетих на улице и траже признање те државе. Да буде у статусу Словеније, Хрватске…

Знали су каква времена долазе. Милошевић укида елементе државности Косову и Војводини, али не успева, не зна, да одговори на нове изазове. Албанци се масовно наоружавају, празнећи војне магацине у суседној Албанији (унето је на КиМ око 250.000 дугих цеви), широм Косова и Метохије копају ровове, праве грудобране, земунице, осматрачнице, јавно се припремају за рат. Милошевић ништа не предузима. Његови полтрони, у отвореној трговини са Албанцима, крчме све што може да се уновчи, богате се преко ноћи. И коначно почиње шиптарски оружани устанак против државе Србије.

Та побуна одвија се у атмосфери до тада невиђеној у свету: Албанци имају своје телевизијске канале, безброј радио-станица, дневне и периодичне листове, а службеном Београду за то време не пада на памет да им, на пример, искључи струју. Онда су долетели бомбардери НАТО.

Ако смо склони прецизним и коначним закључцима, није одгорега да имамо на уму ону латинску: Све дође и прође, само мена вечна јесте. Или, што би рекли Срби: И ово ће проћи.

(Вечерње новости)

Ознаке: избори, Космет, Ратко Дмитровић