Ристо из „грундига“

Ране осамдесете. Топло поподне касног пролећа. Лежимо у воћњаку, нас неколико студената и средњошколаца, слушамо комбиновани пренос утакмица фудбалског првенства Југославије. Из транзистора марке „грундиг“, пресвученог црном испуцалом кожом, окаченог о грану јабуке, одзвања глас Ивана Томића, из загребачког студија: „Поново идемо у Ниш, тамо је Раднички угостио сплитске биле. Колега Кубура, каква је ситуација?“

О аутору

Ратко Дмитровић, главни уредник “Вечерњих новости”.
Новинарске и уредничке послове обављао је у “Политици”, НИН-у, на “Радио-телевизији Србије”.
Био је покретач и главни и одговорни уредник недељника “Аргумент”.
Последњих пет година био је главни и одговорни уредник франкфурктских “Вести”.

Следи пауза од неколико секунди и онда јединствен, савршено чист, помало сетан глас:

„Колега Томићу, Хајдук и даље напада, у таласима, попут буре кад подигне сиње море, али тренер Ненковић је разапео своју одбрану као кнез Лазар бијело чадорје уочи боја на Косову равном“… „Колега Кубура, колега Кубура, молим вас да не идемо баш тако далеко у прошлост“ – прекида га Томић уз смех, његов и нас неколико милиона, колико је у тим временима слушало радио преносе фудбала.

Тад сам први пут чуо за Ристу Кубуру. Свако његово јављање у програм Радио Загреба била је мала радијска представа, лекција из луцидности и језика. Упознали смо се 1991. године, у Београду. Држава се распадала, Ристо је прешао у РТС, али тамо никада није добио посао достојан његовог талента. Нису га разумели ни директори ни уредници, али су пустили да преживљава.

Нове перјанице државне телевизије, пристигле у Таковску 2000. године, с бакљама, багерима и колонама „октобарске револуције“, саопштиле су Кубури да је непотребан.

Постао је технолошки вишак, и ту почиње агонија њега и његове породице… Иживљавали се на њему просечни и неталентовани. Песнички изузетно даровит, танане душе, осетљив као мимоза, претворио се у тело пуно страхова. Од свега. Убила га људска злоба и мржња. Уместо да су му дали сниматеља и тонца, и заузврат добили врхунске путописе, репортаже, записе, Кубури су на РТС-у уручили отказ.

Телевизија која Ристу Кубуру прогласи за технолошки вишак и не може да буде другачија од овакве каква је Радио-телевизија Србије последњих 13 година; тек бледо подсећање на незаборавне године – шездесете, седамдесете, осамдесете – кад Телевизија Београд беше светионик културе, образовања, забаве. Наравно, са свим мањкавостима, као последицама једнопартијског система али, рећи ће многи, шта нам је то доброг донело вишестраначје.

Ристо је умро пре неки дан, након вишегодишње борбе с бедом, најтежом болешћу и поганим људима….

До обожавања је волео свој језик, српски, неговао га као ретку, слабашну, биљку. Знао је, примера ради, шта за тај језик значе сугласници, па кад крене с причом у којој чујете „копривњача, граорасто, гицање, тупоглаво, обрушавање пролећа, проређено купусиште, артичоке…“ а реченице теку као вода преко камена, осећате истовремено и лепоту и жал што сами нисте на тим језичким висинама.

Да ли је Ристо Кубура био наш најбољи радијски или телевизијски новинар? Није. Најбољи путописац? Не. Врхунски уредник? Ни то. Па шта је онда био? Од свега тога помало. И волео га је народ, до обожавања. На згради старог Генералштаба, у Улици кнеза Милоша, у центру Београда, пре десетак година, месецима је стајао графит:

„Један је Кубура Ристо.“ Ништа тачније. Сад фали само оно – био.

(Вечерње новости, видео: Док анђели спавају)

Ознаке: новинар, Ратко Дмитровић, Ристо Кубура