Прочитај ми чланакПропаганда Запада против Русије сваким даном је све јача. Превели смо овај текст како бисмо вам дочарали ту антируску пропаганду на делу.
Прошло је скоро 10 месеци од када сам почео пажљиво да пратим руске војне операције у Сирији, дан за даном, удар за ударом.
Признајем да сам био скептик од самог почетка – очекивао сам да Руси неселективно бомбардују цивиле у деловима Сирије који су под побуњеничком контролом. Моје тачке гледишта делили су не само многи моји читаоци, већ и већина мојих колега. Моји контакти који служе као професионални војни пилоти никада не би могли замислити да ће њихове руске колеге учинити такве ствари као што је бомбардовање цивила.
Није ми нимало драго што су се моја најгора очекивања обистинила. Ја само покушавам да схватим зашто руско ваздухопловство, познато по свом руском акрониму „ВКС,“ – ради оно што ради у Сирији.
Већи део последњих 30 година, ВКС је вегетирао у срамоти. Масивни губици авиона, особља и објеката изазваних распадом бившег Совјетског Савеза, затим дубоким буџетским дефицитом, довело је до колапса средином 1990-их година.
Tакође, статус руског војног летења и борбене обуке на било ком нивоу је био катастрофалан за већину раних 2000-их, . То је почело да се мења у последњих неколико година, од другог мандата владе Владимир Путин када је почело улагање у нове борбене авионе – поготово различите варијанте Су-27, као што су Су-30, Су-34 и Су-35, свака са много побољшаним авионским, опсежним и носивим могућностима.
Извештаји показују значајна побољшања, укључујући појачану обуку, па чак и великих размера, вежбе са комбинованим оружјем. Руски пилоти би могли опет бити поносни на себе, свој рад и њихове летелице.
Такви извештаји постављају неколико питања у вези са не-квантитативним факторима као што су квалитет садашњег тренинга у ВКС – и посебно о могућим новим достигнућима науке, стратегије и тактике, квалитета лидерства и оперативне снаге.
У доба хладног рата, совјетске ваздушне снаге нису имале аутономну улогу – и били су чиста подршка. Било је познато да су тактички команданти и пилоти били само пиони. Сви процеси доношења одлука лежали су на вишим нивоима командовања.
Како би се ВКС понашале у експедицијама, које су постале практично рутина за западне силе током 1990-тих, са интервенцијама у Ираку, на Балкану, Авганистану, Либији и другим зонама сукоба?
Руси никада раније нису покретали експедициону операцију те врсте, а њихови највиши политички и војни команданти више пута су инсистирали да њихова авијација има потребно знање и опрему за пружање акција барем аналогног западним силама у таквим операцијама.
Што је дуже руска војска распоређена у Сирији и што више бомбардује, више детаља о суштини ове операције постају јасни.
Кремљ је оправдао своју тренутну интервенцију у Сирији, на основу два од 11 стратешких активности кодираних у Националној војној доктрини, која је објављена у 2010. години.
Доктрина поставља прихватљиве циљеве руске војксе. Они укључују „борбу против спољне опасности,“ „заустављање ширења међународног тероризма,“ ограничава „појаву извора међуетничких тензија / међуверских“ и „разбијање екстремизма у различитим регионима света.“
Дакле, циљ руске војне интервенције у Сирији може се дефинисати као приморавање сиријске опозиције на услове Москве, са циљем да се стабилизује положај режима сиријског председника Башара Ал Асада.
Цела руска војна стратегија у Сирији, и све тактике, такође, су дизајниране за постизање овог циља. У размишљању Кремља, постизање овог циља укључује све методе, без обзира на последице.
Ланац команде снага Русије у Сирији иде од Москве до штаба 58. армије, распоређене у ваздухопловној бази Хеимим, 25 километара јужно од Латакије.
Десетак батаљона руске војске распоређено је у неколико жаришта у Сирији. Међутим, примарни снага је авијацијска група, која је вечичине три пука.
Једно борбено крило укључује ескадрон од четири Су-30СМс, четири Су-34С и четири Су-35С. Други је опремљен са 12 Су-24М / м2с и Су-24М-СВП-24с. Треће крило је хеликоптерски пук опремљен са укупно 15 Мил Ми-8, 19 Мил Ми-24 и Ми-35НС плус три Ми-28Н хеликоптера. Ова јединица је имала четири Камов Ка-52 хеликоптери, али они су уништени у несрећи у ваздушној бази Тијас 14. маја 2016. године.
ВКС користи такозвани „плаво-златни“ аранжман посада. Он омогућава свакој посади да проведе један дан припремајући мисију за следећи дан, док други лете.
Наредбе о мисијама се изадју од 24 до 36 сати унапред. Наређује се екипи да бомбардује одређене географске координате. Посаде онда проводу много времена планирајући мисију и програмирајући своје навигационе система и системе напада. Безбедност је најважнија ствар – не само зато што се руским војним командантима не свиђа идеја да изгубе авион, без обзира да ли у обуци или у борби, већ зато што су њихови политичари увек свесни пропагандне вредности руских операција, и не могу да приуште лоше вести.
Због тога, знатно изнад 95 одсто борбених летова руских ловаца-бомбардера су на средњим висинама између 15.000 и 20.000 метара, где авиони остају ван домашаја непријатељске одбране – посебно система Ман.
Када су у ваздуху авиони обично лете на ауто-пилоту, а бомбе се испуштају под контролом рачунара. Генерално, већина летова су прилично јасни и ретко трају дуже од 45 минута. Дужа издања укључују нападе на више од једног циља, а понекад трају до 1,5 сати, али је њихова суштина и даље иста – компјутерски контролисана бомбе избацује се са средње висине по географским координатама.
Да ли је мисија дању или ноћу, више од 80 одсто оружја које користе ВКС су такозване „глупе“ бомбе. Очигледно, када је пала са средње висине по географским координатама – често кроз облачности – такво оружје је веома нетачно.
ВКС је савршено свестан тога и делимично је покушао да превазиђе овај проблем кроз примену касетних бомби, чији ефекти би требало да покрију већи простор. Међутим – и без обзира на често катастрофалне последице за локално становништво – скоро све направа распоређене у Сирији датирају из 1980-их, и често не успевају да експлодирају.
На Западу се мало ко жали, и зато Москва не мора да брине о негативним последицама.
У више од 9.000 борбених летова који се обављају у периоду од краја септембра 2015. до краја фебруара 2016. године ВКС је успела да убије само десетак локалних команданата побуњеника, неколико Ал Нусрах службеника и ниједног лидера ИДИЛ-а.
У ствари, већина успешних операција се обављају у истом периоду – укључујући и напад из децембра 2015. године у којм је погинуо Захран Аллоуш, познати лидер Исламског фронта – су спроведени од стране ваздухопловства Сиријске Арапске војске. Осим Су-24МК2с, већина авиона којим управља Војска Сирије су застарели, али је САФ се базира на много ефикаснијим и искусним обавештајним службама, са изобиљем доушника међу опозицијом.
Руски команданти и њихови пилоти нису глупи – они су упознати са параметрима перформанси, и ограничења, и какве ефекте имају њихова оружја. Слично томе, обавештајне службе које им пружају податке знају шта раде и зашто.
Међутим, оно што би могло да изгледа западњацима као немаштовита тактика и комплетно непоштовање људских живота – у очима руских политичких и војних команданата – да буду у служби остваривања политички циљева војним средствима.
Руски лидери, команданти и пилоти су сви уверени да је оно што они раде начин да се „победи“ у рату Сирији.
Међутим, искуства Запада из ратова на Балкану и Блиском истоку су јасно показали да снага авијације сама никада не може да обави сав посао. Заиста, руска искуства из ратова у Чеченији су показала да чак и употреба ваздушних снага, без бриге за цивилне жртве, никада не може имати дугорочан ефекат.
Ипак, неуспех у Сирији је потпуно неприхватљив за Москву, и до сада је очигледно да ВКС није успео да спроведе жељени политички исход. Руски лидери су наредили ВКС-у да бомбардују подручја која држи сиријска опозиција. Намера је да живот буде неподношљив у тим областима, тако да опозициони лидери прихвате услове Москве.
Само ће време показати како ће професионализам и самопоштовање руских пилота бити погођена високом стопом не-борбених губитака они узрокују.
Превод са енглеског и обрада Србин.инфо
