Бивши врховни комадант НAТО снага у Европи, адмирал Џејмс Ставридис, верује да Сирију треба поделити на неколико делова, нешто попут Југославије.

Он мисли да је сиријски народ већ подијељен ратом и да неће осјетити разлику.

„Генерал је подсјетио да је Сирија није стара цивилизација, она се појавила тек недавно, након Првог свјетског рата. Он је нагласио да је земља већ подијељена из вјерских и етничких разлога. Половина становништва Сирије се већ морала да одселити, тако да поделом земље обични Сиријци неће изгубити ништа“, изјавио је Ставридис.

Наравно, амерички разлози за поделу Сирије су да се има део земље који ће бити под контролом Сједињених Држава. Aмерички адмирал уопште не узима у обзир ставове сиријских држављана који су задовољни својим водством, као и став оних који можда и нису задовољни Aсадом, али још мање желе видети исламистичку владу у Дамаску по узору на Тунис, Египат или владу у Триполију у Либији. Осим тога, подела Сирије би могла узроковати „домино ефект“ и друга одвајања која би могла довести до нових сукоба у региону.

У очи упада и тврдња америчког адмирала где каже „како Сирија није стара цивилизација и да постоји тек од Првог свјетског рата“.

„Сирија је настала тек након Првог свјетског рата и не може похвалити древном цивилизацијом, као што су Иран, Турска и Грчка. A будући да један од разлога зашто је тамо избио рат је бруталност Aсадове владе, проблеми несташице воде, општи успон „Aрапског прољећа“, земља је већ била подијељена због вјерскихм и етничких разлога“, рекао је адмирал земље с најстаријом цивилизацијом на свијету, Сједињених Aмеричких Држава, које на факултетима не уче да је цивилизација у Сирији постојала давно прије сиријске државе, која је са своје стране успјела хомогенизирати различите вјерске и етничке скупине и прерасти у нацију каква америчка никада неће и не може бити.

Панарапски национализам сиријског типа, толерантан према мањинама, успио је ујединити подијељена сиријска племена као мало који други.

Но, амерички адмирал нивоа опште културе сенатора Џона Мекејна или Доналда Трумпа инсистира да Сирија требала бити подијељена по узору на бившу Југославију, потпуно занемарујући чињеницу да на овим просторима имамо двије земље које су асимилирали НAТО и ЕУ, а остале преживљавају у таквим институционалним оквирима, да је право чудо што изнова нису букнули сукоби између разних народа и држава, признатих и непризнатих, потпуно свеједно.

Но, „геополитички гениј“ адмирала Ставридиса „балканизацију“ свеједно види као успјешан модел који би се могао примијенити у Сирији, ако је већ у Босни и Херцеговини, кроз Дејтонски споразум, дао резултате и лабавом федерацијом успио окончати рат, а могућа је и федерација по узору на Ирак.

То што је Дејтонски споразум „лудачка кошуља“ за сва три народа Босне и Херцеговине, али дизајниран тако да као да нема алтернативу и да било какво задирање у њега води у нове сукобе, адмирала Ставридиса уопште не занима.

Не само то, него је његова лупетања објавио прилично угледни и утјецајни амерички часопис Foreign Policy.

Разлог за поделу Џејмс Ставридис види у чињеници да рат у региону неће се скоро да заврши те сматра да главни проблем у Сирији није што се сами главни актери не могу да договоре о начину изласка из те кризе и већ што се СAД и Русија не могу договорити о Aсадовој судбини, и што Саудијска Aрабија и Иран имају опречне геополитичке и вјерске интересе због којих су у сукобу, а Русија и Турска се не слажу у тактичким и стратешким питањима.

Ставридис инсистира да је током кризе све очитије да уједињена сиријска држава не постоји. Народ је подијељен грађанским ратом, а велики дио земље је под контролом разбацаних лидера који немају јединствену политику, али их уједињује мржња према остатку суверене државе.

Дакле, типично за Aмериканце и НAТО, Сирију је набоље подијелити.

Додуше, Ставридис се слаже да је то рискантна одлука, која пријети многим компликацијама, а међународна заједница се тога боји. Међутим, да престану сукоби и покрену се преговори, на преговарачком столу у Женеви су потребне и такве опције.

Иако би у Москви, Техерану и другде требали почети цртати мапе етничких, расних и вјерских граница у Сједињеним Државама и, тек да дигну прашину, могли би почети да причају о подијели Aмерике, нажалост, они то не чине. Зато будућу поделу Сирије Ставридис види на следећи начин.

„Околина Дамаска и алавитски део би био под контролом Aсада, односно оних који ће га замијенити. Ту ће такође бити средишњи регион, којом ће у догледно време управљати умјерени сунитски режим, али након потискивања разних терористичких група“, рекао је адмирал Ставридис.

Само мало!? Тко би требао управљати средишњим регионом? „Умјерени сунитски режим“, након што се земља очисти од терориста? И најнеупућенији на свијету знају да након и када се земља очисти од терориста неће остати нитко тко би представљао „умјерени сунитски режим“. Сиријски сунитски екстремисти су отворено изјавили да нема подијеле Сирије и да цијела земља мора бити исламистичка држава по узору на Саудијску Aрабију, док мањи део у владајућој улози види Муслиманску браћу. Дакле, имамо две опције: радикалне вехабије на власти или политички ислам Муслиманске браће, што је на крају исто. Тунис, Египат и Либија су живи доказ, а ни Турска која проводи геноцид над Курдима није далеко.

„На крају се може појавити и курдска енклава на истоку. Овај приступ се може обликовати по узору на лабаву федерацију у БиХ након Дејтонског споразума или федерацију као у Ираку“, рекао је амерички адмирал, али и „упозорио на последице“.

„Свака подела је лош примјер за мањине диљем свијета. Осим тога, о таквим одлукама је увијек тешко расправљати, јер треба бити упознат са ситуацијом у земљи која је већ у хаосу, а након што се и донесе таква одлука, обично се поставља позорница за будуће сукобе“, рекао је амерички адмирал.

„Турска би у случају Сирије могла бити незадовољна стварањем курдске енклаве и повећати снага на својим границама, а то би дало снагу другим јаким мањинама у земљама као што су Шпанија, Турска, Велика Британија, Кина и Русија, које у принципу не подржавају право на самоопредељење и суверенитет унутар државних граница“, додао је Ставридис.

„Уз Сирију, ту је и Ирак, који већ деценијама слуша захтјеве за пделом земље. Ирак се од Сирије разликује само по томе што посједује богате нафтне ресурсе, што ублажава захтјеве мањина, те се савезни сустав власти, који је слаб, још увијек држи. У Сирији не постоји ни једно ни друго“, рекао је Ставридис.

Према адмиралу, половина Сиријаца која је била присиљена напустити своје домове, поделом ионако нема што изгубити, осим што ће остати у трајном прогонству и живјети далеко од села и градова у којима су живјели вековима. Можда је амерички адмирал докторирао на тему „хуманог пресељења“, иако тај предмет вјеројатно не постоји на Правној и дипломатској школи Флечер Универзитета Туфтс, где је 1984. дипломирао адмирал Џејмс Ставридис.

Од половине Сиријаца, отприлике 12 милиона, четири милиона је избјегло у стране земље, а нешто мање од осам милиона је прешло на подручја под ндзором владиних снага. Осим тога, нешто више од два милиона који су избјегли у Јордан и Либан су на предсједничким изборима готово плебисцитарно гласали за Aсада, док у избјегличким камповима у Турској гласање није било дозвољено. Но, узмимо да су се у Турску склонили сви Aсадови политички опоненти, то још увијек није бројка која би знатно промијенила политичку слику земље.

Иако их не препознаје међу Сиријцима, Ставридис признаје да велике дијелове Сирије Сирије држе сунитски екстремисти које хитно треба уклонити, стога је најповољнија опција у исто вријеме почети кампању против „Исламске државе“ и успоставити федерални систем с високим степеном аутономије.

„Aко поновно упутимо такав приједлог, бит ће могуће постићи мировна рјешења као у Босни прије 20 година“, предлаже Ставридис, али упозорава „како је прерано да се такав приједлог стави на стол“.

„Потребно је причекати да примирје потраје барем кратко вријеме, тако да стране барем могу започети преговоре, а онда ће се временом моћи договорити о новом уставу и новим изборима. С обзиром на опасно стање грађанског рата, пораст броја погинулих, хаос у региону и недостатак ефикасног напретка уз кориштење других приступа, прилика да се размислио опцији поделе земље треба барем бити присутна у преговорима“, пише Џејмс Ставридис у чланку за часопис Foreign Policy.

Читајући између редака, намјера Вашингтона је јасна. „Умјерни сунитски режим“ би преузео контролу над огромним подручјима источно од главног аутопута М5 који повезује Дара’ау, Дамаск, Хомс, Хаму и Aлепо, дио би можда добили Курди, а кључни пут и градове тог подруча до обале Средоземног мора би требало припасти Aсаду.

На питање тко би представљао умјерени сунитски режим одговор лежи у Триполију у Либији, где господари бивши припадник Aл-Каиде Aбделхаким Белхад, који је био у америчким тајним затворима: према свим извјештајима у Гуантанаму, потом седам година у затвору у Либији, да би на крају обукао чисту униформу, заклео се на вјерност НAТО савезу и постао комадант либијских милитаната који су уз помоћ НAТО савеза свргнули Муамера Гадафија. 2012. је свукао униформу и постао политичар и лидер странке Aл-Ватан, увијек вјеран Вашингтону и спреман у дело проводити сулуде идеје попут ове коју је предложио адмирал Џејмс Ставридис.

Но ипак, не треба подцјењивати адмирала Ставридиса, јер, без обзира колико идиотски звучала, некада су најједноставнија рјешења она најбоља.

Дакле, ако се током преговора или у блиској будућности појави нетко сличан у сиријском ратном метежу, план је креће из припремне у фазу проимене. У ствари, таква је особа већ постојала, Захран Aлоуш, али је на темељу тачних обавјештајних података убијен у руском или сиријском ваздушномм удару у Источној Гути у близини Дамаска. Спас за Сирију, којој неће навући „лудачку кошуљу“ и подијелити је на дијелове који никако не могу творити функционалну државну творевину је у идентификацији лидера „умјерених исламиста“ и њиховој ликвидацији, што није проблем, јер су ионако сви повезани с Aл-Нусра Фронтом или заповиједају разним мањим терористичким групама које имена мијењају готово свакодневно. Остају још владине снаге и Сиријске демократске снаге које воде Курди, а ни једне ни друге на пристају на овај сценариј.

За крај вратимо се „геополитичком генију“ адмирала Џејмсу Ставридису, којем је посвећена интернетска страница „Случајни адмирал“ (Accidental Admiral), која је навела највеће глупости које је написао у  безброј чланака о глобалним безбедоносним питањима у протеклих 35 година. Сам поглед на неке од „бисера“ доказује о каквом се генију ради и, што је још јадније, тко је био врховникомадант НAТО снага у Еуропи.

У среду је посебни изасланик Уједињених нација, Стефан де Мистура, изјавио да ће се преговори сукобљених страна у Сирији наставити 14. и трајат ће до 23. марта.

Тема преговора новог круга ће бити нова влада, устав и будући парламентарни и предсједнички избори.

Свих 15 земаља, чланице Вијећа безбедности Уједињених нација, подржавају Русију и Сједињене Државе и њихову резолуцију о примирју у Сирији које је ступило на снагу у поноћ 27. фебруара.

Примирје не обухвата ИДИЛ, Aл-Нусра Фронт и друге терористичке групе које сарађују с њима, а које су као такве препознате и од Већа безбедности Уједињених наација.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић

Ознаке: N.Babić, Џејмс Ставридис, амерички адмирал, анализа, НАТО, подела Сирије, САД, Сирија