Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Продавнице фалафела у Каиру облепљене су сликама председника Мохамеда Морсија са великим црвеним знаком Х преко његовог лица. Нови мерцедес и улубљене ладе из 70-их година возе се уским градским улицама са црвеним знаком на њиховим прозорима којим се позивају Египћани да: „изађу на улице 30 јуна“.
На станицама метроа и угловима улица активисти који су против Морсија прикупљају потписе за tamarod или „побуњеничку кампању“. Они тврде да су прикупили 22 милиона потписа којим се тражи Морсијева оставка. У недељу, пошто су се милиони грађана широм Египта слили на улице узвикујући „одлази“, чини се да је земља јединствена: Морси мора да иде и Муслиманском братству се не може веровати.
Упркос очекивању насиља широм земље – речи „грађански рат“ су недавно ушле у популарне расправе – протести су остали углавном мирни. Ноћни напади на седиште Муслиманског братства у Каиру, са пет погинулих, окаљали су иначе мирне протесте незадовољних у Каиру. “Први пут смо дошли да захтевамо хлеб, слободу и социјалну правду“, каже Насер Ибрахим ел Сабие, средовечни демонстрант на Тахрир тргу, „данас смо дошли да спасемо Египат“.
За 17 месеци, колико је војска владала Египтом након што је председник Хосни Мубарак поднео оставку, петоро играча се такмичило и сарађивало у процесу транзиције: исламисти, револуционари на улицама, војска, тзв. feloul (остаци бившег режима који су се противили револуцији и који су желели да се успостави стари поредак) и тиха већина. Још увек постоје линије које су повучене око сваке од тих група, али након једногодишње владавине Муслиманског братства оштрије поделе су између исламиста и свих осталих.
У том погледу, војни ултиматум – да ће армија интервенисати и успоставити „сопствену мапу за будућност“ уколико Морси не реагује у току 48 часова – није био шокантан, нити је чак узнемирио многе који се противе председнику. И пре него што су протести почели, опозиционари су видели војску као кључног играча који може присилити Морсија да иступи из кабинета и рачунали на присталице бившег режима као важног учесника у њиховој борби против Муслиманског братства. Са толико различитих гласова уједињених против једног непријатеља, протести подсећају више на почетну успешну мобилизацију против Мубараковог режима у јануару 2011. него на формални политички процес.
„НИКО НИЈЕ СПРЕМАН ДА ПРЕУЗМЕ ОДГОВОРНОСТ“
Ултиматум армије позива „политичке снаге“ да „реше све конфликте“. Муслиманско братство, заједно са исламистичким савезницима, јасно је одређено, али остаје нејасно ко су друге политичке снаге. У априлу је група активиста покренула tamarod кампању, иницијативу за прикупљање потписа за референдум о легитимности Морсијеве владавине. Како је кампања нарастала, она је привукла подршку Националног фронта спаса, коалиције либерала, левичара, и осталих секуларних партија које су се појавиле у новембру 2012. као уједињени фронт против исламиста. Један од њихових лидера, Мохамед ел Барадеј, назвао је tamarodкампању „интегралним делом националне опозиције која одбацује владавину Муслиманског братства“. Ел Барадеј је позвао Египћане да потпишу петицију и вече уочи протеста појавио се на телевизији да би охрабрио Египћане да изађу на улице. Бивши председнички кандидати и НСФ вође Хамден Сабахи и Амр Муса, бивши генерални секретар Арапске лиге и пре тога египатски министар иностраних послова, такође су подржали кампању. Сабахи и Ел Барадеј су заједно марширали у недељу.
Пре него што је почела да трага за обликовањем пост-Мубаракове транзиције, египатска формална политичка опозиција реаговала је углавном на поларизујуће Морсијеве потезе или на догађаје на улицама. Са тамародом опозиција је прерасла у широки покрет, али многи се још увек питају да ли ова садашња коалиција може управљати земљом успешније него Морси и да ли се уопште може одржати без заједничког непријатеља. Калед Давоуд, водећи члан Фронта 30. јун и бивши портпарол НСФ-а, у интервјуу се скоро четрдесет минута ограђивао од Морсијевог унилатералног начина владања, јачања моћи Братства и погрешног управљања економијом. Али, он је имао мало шта да каже о томе шта опозиција нуди. „Решења су позната скоро свакој политичкој партији“, рекао је он и нејасно навео социјалну правду и функционалну економију. „Проблем је довести праве људе да обављају посао, а не довести људе на основу њихове лојалности Муслиманском братству.“
На протесту у Каиру заправо уопште није било приче о опозиционим политичарима као што је Ел Барадеј, упркос њиховој подршци протестима. Када су били упитани о њиховим надама за будућност, протестанти су се држали тачака које су успоставили организатори протеста: Морсијево повлачење, привремена влада на чијем челу је Врховни уставни суд, организују се превремени парламентарни и председнички избори и доноси се нови Устав. Нико није могао да објасни ко би требало да замени Морсија. „Ово је већи проблем од Муслиманског братства“, каже Шокр ел Нагуиб (55), управник хотела, који је узео учешће у малом маршу од сиромашног предграђа Каира Имбаба до Тахрир трга. „Нико није спреман да преузме одговорност.“
НАРОД И АРМИЈА
Насупрот протесту, Братство је покушало да одбаци тамарод кампању тиме што ју је означило као контрареволуционарни покрет, подржан од Мубаракових присталица и његове Националне демократске партије (НДП). Прича, ма колико невероватна, јесте остала. Неке локалне новине су сугерисале да се мрежа НДП у делти мобилише против Морсија и плаћа разбојнике да подстакну насиље на улицама и да нападну седишта Братства. Новинар који је интензивно извештавао из блата старог Каира ме је обавестио да исти људи који су прикупљали гласове за НДП кандидате сада прикупљају потписе за тамарод. Потпирујући заверу, прошле недеље појавио се Хусеин Камал, бивши шеф кабинета Мубараковог главног шпијуна, и након година ћутње објавио своју подршку протестима од 30. јуна. Ел Барадеј и НСФ су такође посегли за бившим члановима НДП-а у покушају да ојачају своју коалицију. „Ја не могу да изолујем милионе Египћана због тога што су били симпатизери Националне демократске партије“, рекао је Ел Барадеј.
Остале опозиционе присталице чини се да се слажу. Нпр. Мона Макрам Ебеид, која је била чланица опозиције у парламенту под Мубараком, изашла је, заједно са осталих осморо секуларних и либерално устројених колега, из Шура савета, више законодавне институције која је преузела све законодавне одговорности након распуштања Народног већа 29. јуна. Она је то учинила да обезбеди подршку протестантском покрету и даљој делегитимизацији Морсијеве владе. Када је била упитана како се осећала у вези са оптужбом да и чланови бившег режима подржавају исти покрет, Макрам Ебеид је одговорила: „Ја сам у потпуности против мишљења и политике бившег режима, али ја нисам против свих људи који су били у њему. Они нису демони. Нема разлога да их сматрамо опасним.“
Уколико протестанти симпатишу бивши режим, чини се да још више симпатишу војску. Када су војни хеликоптери прелетели изнад протестаната на Тахрир тргу и ван председничке палате у недељу, маса је навијала у слављу подсећајући на 18 почетних дана револуције: „Људи и армија су једна рука.“ Упркос катастрофалној години војног управљања и лошег вођења, чини се да многи верују да је војска једина шанса за Египат. „Армија брани Египат“, рекли су ми бројни протестанти. „Они су наша војска“, одговорили су када сам их упитао зашто поздрављају хеликоптере.
Зачуђујуће, неке политичке вође такође су спремне да дозволе повратак војске у политику. Шади Ел Газали Харб, члан фронта 30. јун, објаснио је да је ова нада унутар војске. „Ми чекамо да војска присили (Морсија) да се повуче“, рекао ми је он. „Ја се надам да ће масе на улицама 30. јуна послати поруку армији и министрима унутрашњих послова да стану уз народ а не против њега.“ Војни ултиматум у понедељак изгледа да је остварио ту наду.
РЕВОЛУЦИЈА СЕ НАСТАВЉА
Реактивни положаји опозиције и опажена некомпетентност, као и пробно прихватање фигура из претходног режима и обновљено поштовање војске, оставили су многе који се идентификују са револуцијом пре него са било којим политичким покретом у дубоком неспокоју. Насупрот 30. јуну, многи ватрени млади активисти, који су међу првима изашли на улице 25. јануара 2011, разматрају да ли је ово уопште њихова борба.
На крају, многи од њих су се придружили – чак и ако се не слажу са тиме да масе подржавају војску. У протесту у Имбаби видео сам младог човека, с мајицом „револуција 25. јануара“, у гласном разговору са групом људи. Он се противио њиховом аплаудирању војним хеликоптерима. На рубовима масовног протеста у близини председничке палате мала група је одбацила националистичко скандирање о томе да су народ и војска једна рука. Они су подигли заставу на којој је портрет Мина Даниела, једног од 28 углавном коптских хришћана убијених у војном нападу на протестанте изван зграде државне телевизије у центру Каира у октобру 2011. – што многи активисти описују као најгору ноћ у једноипогодишњој репресивној војној владавини.
Фраза „револуција се наставља“ се често понављала на протестима током протекле три године и може се прочитати на многим египатским зидовима који су прекривени графитима. То је чак било и име краткотрајне политичке коалиције на првим парламентарним изборима након Мубараковог повлачења 2011. Али, 30. јун је пробудио наде да се револуција наставља са новом снагом. Пошто су милиони заузели улице Каира и других градова широм земље, било је јасно да је формална опозиција само један део отпора. Однос између Египћана и њихове владе се неповратно променио. Није битно ко ће следећи преузети моћ – била то војска или политичари из НСФ-а – Египћани ће бити вољни да изађу на улице да захтевају урачунљиву и одговорну власт. Таква народна воља можда неће водити до политичке стабилности која је земљи потребна да обезбеди зајам од ММФ-а и можда ће бити потребне године да се реформишу формалне политичке институције, али Египћани су укључени у текући процес активног преобликовања политике и трансформације њиховог друштва.
Макс Страсер је новинар који је извештавао из Египта током револуције 2011. Он је бивши уредник вести у Египт Индипендету и његов текст је објављен у Форин аферсу. Пратите га преко твитера на Twitter@maxstrasser.
Са енглеског превео: Владимир Јевтић
