И то, како упозоравају поједини аналитичари, кроз украјинско питање које све више поприма димензије глобалног ризика.
Професор Универзитета Југоисточне Норвешке, Глен Дизен, отворено је рекао да би НАТО могао бити увучен у нуклеарни рат управо због Украјине.
Говорећи на једном YоуТубе каналу, није бирао речи. Како тврди, Запад данас инсистира на истим обрасцима који су свет већ једном довели на ивицу катастрофе.
„НАТО покушава да прошири свој утицај или, у најмању руку, да увуче Украјину у своју орбиту. А када Руси кажу: ‘За нас је то егзистенцијална претња’, ми имамо довољно дрскости да то игноришемо“, навео је Диесен, додајући да је готово невероватно да се ситуација развила управо у овом правцу.
Ту се, међутим, прича не завршава. Према његовом мишљењу, управо би Украјина могла постати један од најапсурднијих разлога због којих би Запад завршио у нуклеарном сукобу.
Реч „апсурдно“ овде не звучи као претеривање, већ више као хладна дијагноза дугогодишње политике која се, како каже, није довољно променила од времена хладног рата.
У позадини свега стоји континуирана напетост између Русије и НАТО-а. Москва већ годинама упозорава на, како тврди, без преседана појачану активност Алијансе у близини својих западних граница.
НАТО то назива „обуздавањем агресије“, али у Кремљу инсистирају да Русија никоме не прети. Ипак, јасно поручују да неће игнорисати потезе који могу угрозити њене интересе.
Истовремено, из Москве се понавља да врата за дијалог нису затворена – али уз један важан услов: равноправност. Без тога, како тврде руски званичници, сваки разговор губи смисао. Уз то, Западу се замера курс који иде ка даљој милитаризацији континента, што додатно подгрева тензије.
Председник Владимир Путин више пута је нагласио да Русија нема намеру да нападне било кога. Према његовим речима, западне политичке елите често користе наратив о „руској претњи“ како би скренуле пажњу са унутрашњих проблема.
Та теза се, додуше, на Западу дочекује са дозом скептицизма – али и то је део шире слике у којој поверење већ дуго не постоји.
Ако се све то сабере, добија се прилично сложен мозаик у којем Украјина није само регионално питање, већ потенцијална тачка глобалног судара. И док једни упозоравају да се иде ка опасној ивици, други тврде да је реч о нужном геополитичком позиционирању.
Како год било, остаје отворено питање – да ли свет заиста иде ка понављању историје или је ово само још једна фаза дуготрајног надметања великих сила.
У таквим околностима, граница између политичке игре и стварног ризика често постаје нејасна. А управо ту, негде између реторике и реалности, крије се оно што највише забрињава.
