Према наводима Александра, Жељко је у септембру 2024. године путовао у Француску, где је ухапшен у пограничном граду Калеу по хрватској потерници и спроведен у екстрадициони притвор. Тада је сазнао за оптужницу, која га терети за злочине наводно извршене пре 33 године.

Александар тврди да је његов отац, уместо да буде на месту наводно описаном оптужницом, био задужен за одвожење рањеника, што поткрепљују документа и сведочења команданта Територијалне одбране у Мирковцима и његовог заменика, који су хтели да сведоче, али им суд то није дозволио.

Најконтроверзнији сведок и оптужбе

Кључни сведок тужилаштва, који је свој исказ изнео тек након што је ћаћа ухапшен, тврди да је Жељко био у стрељачком строју када су наводно убијени припадници ХОС-а и полиције. Александар, међутим, указује на низ нелогичности у исказу тог сведока — укључујући документоване повреде које нису могле резултирати инвалидитетом описаним у његовим ранијим сведочењима — као и на потпуно супротан опис догађаја који даје други сведок.

Према Александру, управо овај сведок, који је у октобру 1991. године био спасен од стране Жељка, сада је својим новом тврдњом послужио као основ за оптужницу.

Фарса без саслушања сведока одбране?

Један од кључних аспеката који Александар истиче јесте чињеница да су суду понуђена сведочења чак осам сведока одбране, укључујући очевице догађаја у Церићу, али им није дозволјено да буду саслушани у судници.

Он наводи да је судско образложење било везано за техничке разлоге (као што је успостављање видео-линка из Београда), али да су сами искази тих сведока уведени у списе без њиховог директног саслушања — што он описује као правни нонсенс.

Здравствено стање и третман у притвору

Једна од најдирљивијих тврдњи које је Александар изнео јесте да суд у Хрватској игнорише очајно здравствено стање његовог оца. Он указује да је Жељко недавно био подвргнут операцији карцинома дебелог црева и да су му одбијени предлози да му се дозволи кућни притвор током хемиотерапија.

Поред тога, Александар описује услове у притворским установама као изузетно тешке — укључујући недостатак адекватних санитарних услова, неприхватљив третман и лошу исхрану — што, како каже, значајно погоршава здравствено стање његовог оца.

Верзија породице и реакција хрватских медија

Александар указује на то да су хрватски медији током процеса често водили хајку против његовог оца, користећи сензационалистичке наслове и терминологију, пре него што је икакав суд формално пресудио или утврдио истину о његовој умешаности у ратне догађаје.

Он напомиње да је у неким извештајима Жељко означаван као „ноторни Србин“, што према њему нема везе са чињеницама и служе само да се ствара негативан медијски наратив.

Порука за јавност и питања правде

Александар за наш портал поручује да случај његовог оца није једини и да, како каже, многи Срби пролазе кроз сличне правне и здравствене тешкоће у региону. Он истиче да је добио врло мало пажње у српским медијима, упркос хуманитарним и правним аспектима случаја, и да се осећа као да институције нису пружиле адекватну подршку.

Закључак

Случај Жељка Травице, како га описује његов син Александар, поставља бројна питања о правичној примени закона, поступању суда, третману болесних притвореника и улози медија у обликовању јавног мњења.

Док званични судски процеси тек трају и доносе исходе, ова прича већ сад служи као сигнал потребе за транспарентношћу и пажњом према људским животима у сложеним међудржавним и правним контекстима.