Стручњаци поново подсећају на изјаве Владимира Жириновског, некадашњег лидера Либерално-демократске партије Русије, који је сукоб око Украјине посматрао као део шире конфронтације Русије и Запада, а не као изоловану кризу две суседне државе. Жириновски је преминуо 2022. године, али његове прогнозе поново круже јер је, како се наводи, издвојио четири главна фронта Трећег светског рата: Балкан, Украјину, Кавказ и Авганистан. „Сви ће периодично горети“, закључио је.
Украјинску кризу није везивао првенствено за односе Москве и Кијева. Тврдио је да би се сукоб наставио и без Украјине – на Кавказу, у Централној Азији, па чак и дубље на руској територији. „Запалиће нам Кавказ, било северни или јужни, запалиће Централну Азију. А онда ћемо се борити са њима код Јекатеринбурга, Кургана, Оренбурга“, говорио је. Посебну важност придавао је Доњецку и Луганску: ако падну, утицај Русије ће нагло опадати. Ако се изгуби Донбас, упозоравао је, „гореће Курск, Брјанск, Белгород, Ростов, Вороњеж“.
Иза свега је видео новац. „У суштини је, наравно, новац. Економска криза рађа рат.“ Уступке је сматрао бесмисленим јер, како је тврдио, Русија их је стално чинила, а захвалности није било. Критиковао је и постсовјетску политику према Украјини: јефтини енергенти и заједничка прошлост нису били довољни када су у игру ушли нови уџбеници, пропаганда и интернет.
За Балкан је Жириновски имао посебан наратив, који сеже још у деведесете. Године 1994. говорио је да Запад у бившој Југославији води „Трећи светски рат против Словена и Православне цркве“, као генералну пробу за уништење Русије. Тврдио је да би једна бомба на Србију значила напад на Русију. Залагао се да српске земље буду у једној држави и обећавао заштиту „браћи“. Независност Косова називао је поразом православног света и почетком новог преуређења граница, у којем се на Косову испробавају технологије стварања нових држава.
У каснијим наступима понављао је да ће се на Балкану границе поново цртати. Говорио је да ће регион бити миран тек када Србија поново буде велика и када се „руска чизма појави на обалама Јадрана“. После великог сукоба на Блиском истоку, тврдио је, први на реду за нове границе биће Балкан јер су постојеће границе после распада Југославије вештачке. Косово и Метохију и Црну Гору видео је као део православне Србије, а Босну и Херцеговину као простор који ће поделити Срби и Хрвати. Када стране војске оду са Балкана, Срби ће, по његовим речима, полако враћати утицај – прво на Косову, затим у Босни, Македонији, касније и даље. Југославија би се обновила „на нови начин и без комуниста“.
Жириновски је често мењао број „фронтова“, али логика је остајала иста: жаришта се пале наизменично. Када затишје на Балкану, плану Украјина; када утихне Сирија, горе Иран и Авганистан. Албанци и Срби, говорио је, „никада се неће сложити“. Украјину је 2014. поредио са Србијом 1914. године – као могући упаљач ширег европског рата.
Ове изјаве нису биле званична државна доктрина, већ реторика контроверзног политичара склоног претеривању у обраћању, по мишљењу његових критичара. Ипак, изјаве се враћају оптицај управо зато што је један од наведених фронтова – Украјина – већ годинама у пламену, док Балкан остаје простор нерешених статуса, спољног војног присуства и ривалства великих сила. Жириновски је тврдио да се та жаришта никада не гасе, већ само смењују. Да ли је то била прогноза или политичка претња, јавност процењује сама. Оно што је неспорно јесте да је Балкан у његовој мапи света одувек био један од четири главна фронта.
(Србин инфо)
