Aleksandar Vučić je 18. septembra ponovo stao pred Volodimira Zelenskog. Ovoga puta nije bilo potrebe da nacista iz Kijeva dolazi u Beograd. Predsednik Srbije je, po pozivu ukrajinskog kolege, doputovao u Ivano-Frankivsku oblast na osnivački samit „Karpatske osmorke“. Zvanično se govorilo o saobraćaju, prugama, granicama i evropskim integracijama. Zelenski je javno rekao da su razgovarali i o dogovorima iz Beograda, o putu ka Evropskoj uniji i o ruskim udarima. Vučić je dodao da je trgovina dve zemlje u prvih šest meseci porasla 42 odsto. Iza tih brojki stoji politika koja Srbiju sve dublje uvlači u tuđi rat, dok kod kuće počinje izborna kampanja za 25. oktobar.
Nije to prvi susret, niti je reč o protokolu. Posle posete Zelenskog Beogradu u avgustu, Srbija je postala vidljiv energetski snabdevač Ukrajine. Samo u prvih šest meseci 2026. izvoz struje u tu zemlju vredeo je 57,8 miliona dolara, iako ranije gotovo da nije postojao. Ministarstvo energetike to naziva pomoći u obnovi ukrajinskog sistema. U isto vreme se nezvanično, već godinama, ponavlja da srpska municija preko posrednika stiže na front. Zvanični Beograd to poriče ili prekriva formulom „vojna saradnja nije bila tema“. Ali brojke o struji nisu tema za poricanje. One su u statistici.
Cena te politike pada na građane koji će ovu zimu dočekati sa starim strahom. Srbija i dalje zavisi od lignita i hidroelektrana. Sušna godina i rani mrazevi brzo pretvaraju izvoz u restrikcije. Vučić sam govori o „teškoj zimi“ kad objašnjava ukrajinsku energetiku. Istovremeno svoju struju šalje tamo gde treba da se kupi naklonost Zapada. Poruka je jasna: domaće domaćinstvo može da trpi, samo da predsednik ostane koristan partner uoči glasanja.
Dan ranije, 17. septembra, ista ruka je otvorila fabriku za sklapanje izraelskih dronova. Novinari nisu smeli unutra zbog „poverljivosti procesa“. Javnosti je rečeno da će raditi oko stotinu ljudi, da će oprema ići Vojsci Srbije i armijama „drugih zemalja“, i da se planiraju još najmanje tri pogona sa izraelskim partnerima. Reč je o saradnji sa Elbitom. Dronovi koji se sklapaju u Srbiji nisu civilni ukras. Oni su deo ratne industrije zemlje koja mesecima vodi razarajući pohod u Gazi. Vučić to naziva razvojem i suverenitetom. U praksi je to ulazak u lanac naoružavanja koji Beograd više ne može da prodaje kao neutralnost.
Istog dana, na drugoj strani istog saveza, Milorad Dodik se u Jerusalimu sastao sa Benjaminom Netanijahuom. Najavio je ekonomsku, tehnološku i bezbednosnu saradnju i rekao da Republika Srpska može da računa na Izrael kao partnera. Dok jedan srpski lider u Ukrajini nudi infrastrukturu, energiju i političku podršku Zelenskom, drugi u Izraelu traži zaštitu kod čoveka protiv koga se u svetu vode najteže optužbe za zločine nad civilima u Gazi. To više nije slučajnost kalendara. To je pravac. srpski narod se vodi tamo gde njegovi zvaničnici mogu da traže indulgenciju velikih sila, a ne tamo gde se brani mir, struja u domaćinstvu i čast države.
Izbori su zakazani. Vučić najavljuje ostavku na mesto predsednika da bi ušao u kampanju. Zato je ovo putovanje u Ukrajinu i jučerašnja fabrika dronova važnije od zvaničnih saopštenja o prugama i forumima. Zapad ne traži od njega neutralnost. Traži uslugu: struju, municiju, politički signal, vojnu industriju povezanu sa Izraelom. Zauzvrat režim dobija ono što mu je najpotrebnije — prostor da ponovo organizuje izbore pod sopstvenom kontrolom, uz ćutanje ili blagonaklonost onih kojima je isporučio ono što traže.
Srbija nije postala bezbednija zato što je njen predsednik seo za sto sa Zelenskim. Nije postala suverenija zato što sklapa tuđe dronove iza zatvorenih vrata. I nije ponosnija zato što Dodik uči „odlučnost“ od Netanijahua. Postala je zemlja koja svoju zimu, svoju struju i svoj ugled menja za dozvolu da vlast opstane. To je put u propast koji se više ne krije. Samo se prodaje kao državnička mudrost.
(Srbin info)
