Прочитај ми чланакОткриће докумената о везама британског лорда Питера Манделсона са сексуалним преступником Џефријем Епштајном (и фотографије њега у гаћама са децом) разоткрило је шокантни механизам корупције на највишим нивоима власти.
То је систем у којем су привилеговане, тржишно осетљиве информације, о којима се одлучује у канцеларијама премијера и министарстава, цуриле у приватну финансијску мрежу током једне деценије, омогућавајући јој да профитира милијарде евра на рачун осетљивих националних економија.
Док су обични грађани подносили највећи терет финансијске кризе, мали круг појединаца је тајно пљачкао тржишта. Случај Грчке , као и докази о Манделсоновим активностима, нису изоловани инциденти, већ откривају правило и механизам који је, по свему судећи, био глобални феномен.
Британски политичар и педофил – Размена тајни која је покренула тржишта
Питер Манделсон, један од најмоћнијих британских политичара своје генерације, имао је блиске односе са Џефријем Епштајном који су далеко превазилазили друштвене контакте. Недавно објављени документи и имејлови показују да је, док је био министар економије у лабуристичкој влади Гордона Брауна 2009. и 2010. године, Манделсон редовно размењивао државне тајне са Епштајном које су имале директан утицај на финансијска тржишта. Комуникација је била директна и оперативна.
Кључни тренутак је била недеља, 9. мај 2010. године, када је Манделсон обавестио Епштајна о детаљима плана спасавања еврозоне вредног 500 милијарди евра . Ова информација није званично објављена до следећег дана, понедељка. Епштајн је тако имао скоро цео дан да отвори финансијске позиције на основу ових информација, заједно са својом мрежом, пре него што су постале јавне и помериле цене акција и валута. Ово није био једини пример.
Имејлови такође показују да је у јуну 2009. године Манделсон проследио Епштајну поверљиви документ у којем су изложене опције политике за јачање јавних финансија Велике Британије, укључујући продају државне имовине у вредности од 20 милијарди фунти . У децембру исте године, када је објављена намера владе да опорезује бонусе банкара, Манделсон је написао Епштајну да се „труди“ да промени ту политику, а Епштајн га је обавестио да главни извршни директор Џеј Пи Морган, Џејми Дајмон, „прети“ Министарству финансија. Манделсон је касније рекао за ББЦ да су све банке у то време заузеле сличан став и да су његове дискусије у влади одражавале став целог сектора, а не појединца.
Документи такође указују да је Епштајн између 2003. и 2004. године извршио три уплате од по 25.000 долара (укупно 75.000 долара) на банковне рачуне повезане са Манделсоном или његовим тадашњим партнером. Манделсон је изјавио да „нема запис нити сећање“ о примању ових износа и довео је у питање аутентичност докумената. Међутим, признао је да је његов супруг, Реиналдо Авила да Силва , 2009. године добио зајам од 10.000 фунти од Епштајна за курс остеопатије, у време када је Манделсон био виши министар, а Епштајн га је лобирао, између осталог, по важним политичким питањима.
Грчка није спашена; била је жртва: Механички распад једне нације
Вест о пакету помоћи еврозоне у мају 2010. године није била апстрактна вест са тржишта. Била је то вест о судбини Грчке и њених грађана. Када је Манделсон поделио ову информацију са Епштајном, он је заправо открио кључни детаљ о једној од највећих финансијских операција у новијој европској историји, која је била осмишљена да заштити евро и банке изложене грчком дугу. Према механизму који је успостављен у то време, грчки народ је, према неким документима, морао да сноси последице до 2064. године.
Криза је приморала Грчку да се упусти у масовне приватизације државне имовине под надзором међународних кредитора. Процене прихода од ове продаје варирале су од почетних, нереалних 50 милијарди евра до скромнијих циљева од 20 милијарди евра током седам година. Међутим, због притиска и очаја, продаја се одвијала по знатно нижим ценама, ефикасно распродајући национално благо. Као што је бивши грчки посланик Европског парламента, Теодорос Скилакакис , прокоментарисао за BBC 2013. године: „Сви знају да је продавац у невољи, тако да једноставно нема довољно купаца… Купац ће бити у позицији да ‘извуке’ имовину.“
Пример продаје 33% удела у националној кладионици ОПАП за 700 милиона евра 2013. године или неуспеле продаје државне гасне компаније Депа показују колико је проблем био процес и колико је држава била подређена. Манделсонове информације из маја 2010. године омогућиле су мрежи око Епштајна да унапред отвори своје финансијске опкладе *против* грчке економије или да профитира од њеног пада. Док су банке (посебно француске) биле заштићене од губитака, а међународни фондови остваровали профит, прави терет кризе се пребацио на грчке грађане кроз рецесију, смањења буџета и губитак суверенитета.
Од имејла до истраге: Рушење зида привилегија
Након што су ови докази постали јавни, политички и кривични одговор био је брз и оштар. Либерални демократи су, преко своје представнице и заменице лидера Дејзи Купер, позвали британску агенцију за финансијску регулативу (Financial Conduct Authority, FCA) да хитно покрене истрагу против Питера Манделсона због могуће трговине инсајдерским информацијама. У писму, Купер је нагласила да је „кључно“ утврдити да ли су Манделсон или људи са којима је делио информације имали користи од приступа „комерцијално осетљивом и поверљивом материјалу“.
Истичући озбиљност оптужби, Купер је написао: „Ниједној особи, без обзира на статус или претходну функцију, не би требало дозволити да угрози интегритет британског финансијског система третирајући поверљиве владине информације као приватну робу.“ Метрополитанска полиција је већ покренула сопствену кривичну истрагу против Манделсона због навода да је Епштајну прослеђивао комерцијално осетљиве имејлове.
Под притиском, Питер Манделсон је поднео оставку на место амбасадора Велике Британије у САД у септембру 2025. године, након што су прве информације о његовим везама са Епштајном изашле на видело. Недавно, у фебруару 2026. године, напустио је Лабуристичку странку и поднео оставку на своје место у Дому лордова. Тревор Филипс, новинар Скај њуза и Манделсонов пријатељ од пола века, оштро је прокоментарисао: „Желим да кажем Питеру да је био, у најбољем случају, наиван и глуп, а у најгорем похлепан и дволичан… За Питера Манделсона, ово је крај.“
Такође расте притисак да се и принц Ендру и лорд Манделсон појаве пред Конгресом САД у оквиру истраге о мрежи Џефрија Епштајна. Манделсон се извинио Епштајновим жртвама у медијима, рекавши да је „погрешио“ што је наставио да се дружи са њим након осуде 2008. године и изразио „жаљење што га је уопште познавао“.
Глобални образац и инсајдерски мехурићи – зашто се систем не може контролисати
Случај Грчке и Манделсона није изолован. Сличан образац се јавља у Хрватској, где је, према примеру из изворног материјала, бивша политичарка Мартина Далић купила акције у компанији коју је контролисала, само да би била опоменута. Ова паралела, иако у мањем обиму, указује на исти фундаментални проблем: способност појединаца на позицијама моћи да искористе информациону асиметрију за личну корист, док систем контроле показује застрашујућу неефикасност.
Механизам је увек исти: ствара се „балон“ инсајдерских информација. Унутар тог балона, мрежа људи – политичара, високорангираних владиних званичника, банкара и финансијера – размењује информације које су ван домашаја јавности и регулатора. Ове информације нису само „вруће акције“; то су стратешки подаци о владиним интервенцијама, пореским политикама, спасавању банака или макроекономским дешавањима. Када такве информације процуре из кабинета премијера, оне постају најмоћније финансијско оружје на планети. Омогућава да се милијарде евра пребаце са једног рачуна на други у тренутку, пре него што тржиште има прилику да реагује.
Европски буџетски и кохезионски механизми, колико год добронамерни били, такође генеришу огромне количине новца и информација које могу постати мете таквих мрежа. Тренутни вишегодишњи финансијски оквир ЕУ (2021-2027) у комбинацији са инструментом NextGenerationEU представља пакет од преко 2 билиона евра. Хрватски национални план за опоравак и отпорност је део овог механизма, а управљање овим средствима је сложено. Транспарентност је неопходна, а управо је то недостајало у случају Манделсона и Епштајна.
Европска комисија је такође предложила амбициозан нови буџет за период 2028-2034. године, вредан скоро 2 билиона евра, са циљем да Европа буде „независнија, просперитетнија и безбеднија“. Али сваки механизам за расподелу великих количина новца такође отвара простор за злоупотребу ако не постоји стварна, независна контрола. Систем заједничког управљања средствима ЕУ у Хрватској, где националне власти управљају средствима у складу са прописима као што је Уредба о коришћењу средстава ЕУ, ослања се на интегритет појединаца и институција. Манделсонов случај показује колико тај интегритет може бити крхак на највишим нивоима.
Зло је већ учињено и нема спаса од њега.
Откриће Манделсонових веза са Епштајном није само скандал око једног политичара. То је доказ глобалног система корупције који функционише деценијама. То је систем у коме су судбине нација, попут Грчке, коришћене као залога за финансијске опкладе малог броја појединаца. Заустављање таквих пракси захтева радикалне промене.
Свака држава има своје Манделсоне. Ово је успостављени глобални систем пљачке народа. Међутим, ово није врх пирамиде. Ово је класична олош, која зна да нуди и да слуша.
Врх пирамиде моћи је невидљив и недодирљив, али постоји. Нешто попут црне рупе у Универзуму. Знамо или верујемо да постоји, али је не видимо. Организатор светске финансијске пљачке изградио је фантастично робовско друштво, где лутају и проливају крв безглави робови.
