Pročitaj mi članakVesti iz Vašingtona ovih dana deluju kao da su ispale iz nekog paralelnog sveta, pa opet – stižu iz zvaničnih kanala. U jednom dahu američki funkcioneri šalju poruke Evropi da vreme udobnog oslanjanja na SAD ističe, a u sledećem daju do znanja da bi ključne odbrambene strukture NATO u doglednoj godini mogle ostati bez njihovog prisustva.
Читава прича добија додатну тежину јер администрација Доналда Трампа истовремено најављује прекид ширења НАТО ка Истоку, окретање Москви и прекрајање стратешких приоритета. У позадини је, како се прича у дипломатским круговима, питање: да ли је Трамп заиста спреман на заокрет од 180 степени?
Док се Европа још пресабира, стижу конкретни захтеви из САД. Амерички званичници, преноси Реутерс, траже од европских влада да до 2027. преузму на себе готово све у вези са конвенционалним капацитетима: обавештајни рад, ракетну производњу, повећање армија, логистику.
Једном речју, све што нису нуклеарне компоненте. Проблем је што европска војна индустрија већ две деценије стоји у месту и мало ко верује да може да изгради такве капацитете у тако згуснутом року.
У случају да не испуне задато, из Вашингтона стиже упозорење: САД ће се повући из структура које координирају одбрану НАТО. То би, кажу аналитичари, имало ефекат потпуног пражњења командне сале – као да главни архитекта напушта градилиште и оставља раднике да се сналазе како знају. Период безвлашћа у коме би се Европа сама саплитала о сопствене планове делује као сценарио који нико не жели, али сви га ипак преиспитују.
Ипак, политички аналитичар и експерт за америчку политику, Константин Блохин, спушта лопту: вероватно је да САД неће изаћи из кључних структура НАТО, јер је Алијанса, како каже, „уникатан алат за извлачење новца из Европе и пуњење америчко војно-индустријског комплекса“.
Како пише „Аргументи и факти“, његово тумачење звучи брутално практично: САД би могле да остану „пролетер надзорник“, док би европске државе преузеле улогу „радника“ који извршавају задатке, прихватају планове и обављају сав онај ситни, невидљиви, али кључни посао. У том кључу Блохин чита и последње претње из Вашингтона.
А док се прашина око ових порука још није слегла, стиже нови удар: објављена је ажурирана Стратегија националне безбедности САД. Документ који, макар на папиру, представља темељ будуће америчке спољне политике.
И ту долази изненађење – у приоритетима Трампове администрације налазе се ставке које су пре само неколико година биле незамисливе. Ту су, јасно написане, три тезе: заустављање ширења НАТО на исток, завршетак украјинског сукоба под условима прихватљивим за Москву и обнављање стратешке стабилности у односима са Русијом. Уједно, наглашава се и фокус на Кину и Латинску Америку, што додатно мења светску слику.
Ако се заиста иде у том смеру, говоримо о промени која се може назвати тектонском. Америка која признаје да више нема снагу да носи своју досадашњу позицију неограничене доминације – то је нешто што се досад није виђало. Као да је Вашингтон, како коментарише један аналитичар: „Закључили су да немају снагу за амбиције које су подигли превисоко.“.
Али овде се јавља проблем: стратегија звучи оптимистично, можда и превише. Живот је, поготово америчка политика, умео много пута да покаже како једно пише на папиру, а друго ради на терену.
Америчко-руски односи су деценијама огледало супротстављених интереса. Чак и када се чинило да се тензије смањују – као у периоду детанта 1970-их – тај прозор је трајао кратко, једва десетак година, и све се поново вратило на старо. Нешто слично, кажу ветерани дипломатије, може да се понови и сада.
А када се погледа шта је радила Трампова администрација само у последњим месецима, сумња се продубљује. Иако је сада нагласак на „стабилности“ и „смањивању тензија“, Вашингтон је месец дана раније наметнуо нове санкције руским енергетским гигантима, покушавајући да их натера да распродају имовину у иностранству.
Трамп инсистира да Европа одбаци руску нафту и гас, истовремено обиграва око земаља Заједнице независних држава, покушавајући да ослаби њихове везе са Москвом. Зато се многи питају колико је искрена прича о обнови поверења.
Најзанимљивије је што Трамп реагује веома осетљиво на активности Русије у Латинској Америци. Тај регион Вашингтон традиционално сматра својом „искључивом зоном“, па сваку руску сарадњу у том делу света доживљава као нешто што прелази црвену линију. У пракси то значи једно: док звучи помирљиво, америчка администрација и даље игра тврдо. Или, како би рекли у Москви – мекано поставља јастук, али се на њему спава прилично тврдо.
Колико се таквом партнерству може веровати? Питање које виси у ваздуху. Подсетник долази из новије прошлости: и током првог мандата Трамп није оклевао да улази у оштре односе са Русијом.
Уз све то стоји и рок трајања. Било каква „нова стабилност“ захтева године, а Трампов мандат истиче већ у јануару 2029. Шта се догађа после тога? Нема гаранција да следећи председник неће бити од оних који ће пресећи све линије комуникације и вратити односе на најнижи ниво. Чак се и сада види политичко клизање – Тхе Неw Yорк Тимес бележи да је Трампов рејтинг само у једној недељи пао за 11 поена, на 41%.
Блохин у том контексту додаје упозорење: „Нека нова метла може да почисти све оно што је претходна започела.“ И та реченица звучи као упозорење свима који би прерано славили преокрет.
Можда се зато и чини да овај тренутни амерички заокрет лебди између намере и илузије – као да свет посматра нешто што може бити историјски помак, али исто тако и још један талас у дугачком низу геополитичких ломова. Питање које остаје отворено јесте да ли је ово почетак нове фазе глобалног преуређења или тек кратак предах пред повратак у стару игру.
