Парадокса не недостаје ни овог пута. Међу 35 бирачких места која ће бити отворена у иностранству,рачунајући ту и земље бивше Југославије, налазе се амбасада у Либији и Уједињеним Арапским Емиратима, док с друге стране наши људи неће моћи да гласају у Данској, Канади и Аустралији. Формални разлог јесте тај што се у овим земљама „старог“ и бројног расејања за гласање није пријавило ни 100 људи(!), колико их је најмање потребно да би се отворило бирачко место у иностранству. Суштински разлог за оволику апстиненцију је много дубљи и узрочно-последичног је карактера.

– На изборе иду људи када имају кога да бирају, а ми нажалост више немамо за кога да гласамо. Препуштени смо сами себи и у дијаспори и у матици. Премијер Дачић ме је на последњем састанку посебно разочарао кад нам је поручио да ми нисмо никакав фактор. Баш би волео да видим како би власт одржала социјални мир кад ми три месеца не би слали новац родбини у Србији? Ма, моткама би били истерани из својих кабинета и кафића. Много сам разочаран и иако имам политичко опредељење нећу гласати 16. марта. Ма, до бола сам разочаран! – не крије Видоје Пурић, потпредседник Скупштине дијаспоре Срба у Француској.

Наступ премијера, на који се осврнуо и саговорник „Вести“, десио се децембра прошле године у Београду када је Дачић на прилично оштар и увредљив начин покушао да одржи лекцију пословним људима из расејања.

Управо његове речи да „Срби данас у свету не представљају никакав фактор“, а да воле да попују политичарима у матици а питањем: „Шта ћете у ЕУ?, те његов закључак да не може дијаспора „да нам држи предавање како Србија треба да живи“, додатно су растрезниле и оне малобројне који су веровали да би са новом влашћу могао да се промени и однос према расејању.

– Није дошло до те промене, бар ја нисам приметио помак, па је нормално и слабо интересовање за изборе у Србији. Нити има иницијативе, нити пројеката, нити промене законских оквира за јаче укључивање дијаспоре у политичке, економске и социјалне процесе у Србији и то се рефлектује и на слабо учешће у изборном процесу – примећује адвокат из Аустрије Радивоје Петрикић.

Саговорници „Вести“, обојица делегати у Скупштини дијаспоре и Срба у региону, не игноришу ни то да део одговорности за незиграђен и никада до краја на фер начин изведен однос матице и расејања, лежи и у неорганизованом, неретко међусобно посвађаном и завишћу склоном делу исељеништва. Али…

– Знате, ја сам ангажован у нашој дијаспори више од 30 година и сећам се када смо имали 105 југословенских клубова у Француској, од којих су 70 водили Срби. И људи су се тада договарали, разговарали, окупљали и зато што је држава била иза нас, зато што су долазиле иницијативе из амбасаде. Сада тога нема. Распустите ви децу да раде како хоће, па ћете видети расуло. Тако је и у овом случају. Ми смо деца Србије, али нико о нама не води рачуна. Имамо сада ту Канцеларију за дијаспору, али они раде по такту како Влада каже – додаје Видоје Пурић.

Др Јасмина Вујић на листи Двери

Могућност гласања из иностранства за српске држављане је уведено 2004, али од тада на сваким следећим изборима излазност је све мања. Политичке партије очито не виде у дијаспори поуздану бирачку базу за своје идеолошки недефинисане програме. Једна од ретких која ће на овим изборима посветити посебну пажњу расејање јесу Покрет Двери, партија новијег датума која је на своју изборну листу, и то на високо 3. место, ставила др Јасмину Вујић, угледну професорку са Берклија.

Бирачко место за 80.000 гласача

Радивоје Петрикић каже да ће на предстојећим парламентарним изборима гласати у Београду, где због посла често борави.

– Наши људи имају проблема и с доласком на бирачко место. Не мислим само на удаљеност од места где живе до наше амбасаде у одређеној држави, већ и на података да је, рецимо, у Бечу, где по некој процени има између 80.000 и 90.000 Срба с правом гласа, отворено само једно бирачко место! Замислите да је за толико бирача у Србији отворено једно бирачко место? То је технички неизводљиво, зато сам се залагао за гласањем путем поште и интернета. Тај потенцијал остаје неискоришћен и мало је вероватно да ће се нешто променити јер то очигледно одговара свим водећим владајућим и опозиционим партијама.

Политичари се додворавају Цркви

Председник Србије Томислав Николић пожурио је још на почетку изборне кампање да се састане са патријархом Иринејом, а премијер Ивица Дачић управо је завршио посету Хиландару, иако се Српска православна црква засад не оглашава у вези с предстојећим парламентарним изборима, за разлику од прошле године када је патријарх позивао косметске Србе да изађу на локалне изборе у јужној покрајини.

– Имам утисак да се точак историје враћа у последњу деценију 20. века, када су се политичари из опозиције и власти утркивали ко ће пре у изборној кампањи да се по било ком питању састане и за медије слика са патријархом Павлом и владикама СПЦ ради потенцијалних гласова верника најмногољудније Цркве у Србији. Тада су се и поједини епископи отворено сврставали или уз опозицију или уз политичаре на власти, попут владике Филарета који је јавно стао на страну Слободана Милошевића – изјавио је за „Вести“ верски аналитичар Мирко Ђорђевић.

Српска црква и друге верске заједнице у Србији, указује он, „не би требало да се јавно изјашњавају ни за једну политичку опцију“.

– Црква може и треба да позове вернике да изађу на биралишта, посебно у тешким и преломним временима.То је чинио и патријарх Павле, мада он никад није гласао, осим на референдуму за последњи Устав 2006. године. Треба рећи и то да СПЦ по сопственом устројству не сме да има своју партију и не може да се изјашњава по питању политичких избора. Нити сме да јавно фаворизује било коју страначку опцију. Али, то не значи да патријарх, свештеници, монаси и владике не могу да изађу на биралишта и гласају. Они треба да испуњавају грађанске дужности као и сви држављани Србије – каже Ђорђевић.

(Вести онлајн)

Ознаке: Видоје Пурић, гласње, дијаспора, избори, Србија