Прочитај ми чланакКада крајем децембра будемо подвлачили црту и архивирали 2025. годину, уместо прича о златима, медаљама, успесима, подвизима српских спортиста, главни утисак оставиће описна реч од четири слова која је постала симбол затуцаности, ограничености и незнања - "ћаци".
Вратићемо се на 28. јул, дан када је Светислав Пешић објавио списак за Европско првенство које је репрезентација Србије цело требало да одигра у Риги.
Кад напишемо „цело“, онда и мислимо буквално цело, јер – како и не бисмо? Младе наде Никола Јовић и Тристан Вукчевић, Филип Петрушев као један од играча који сваког тренутка могу да „експлодирају“, затим шампион Евролиге Марко Гудурић, па двоструки МВП Евролиге Василије Мицић… Састав достојан да се бори за сам врх – а Богдан Богдановић и Никола Јокић је требало да представљају онај тас на ваги.
И та позитивна енергија пренела се на народ, велики број љубитеља игре под обручима кренуо је пут Летоније како би подржао „орлове“, а, очекивано, људи су неретко „пумпали“ у овој балтичкој земљи и ширили дух борбе против репресије режима Александра Вучића по „старом континенту“.
Но, уместо кошарке, главна тема били су – „ћаци“. Тачније, неколико десетина батинаша под вођством Владе Мандића који су отишли пут Риге како би на сваки повик који није био по вољи челницима Српске напредне странке реаговали агресијом, нападима, отимањем, застрашивањем…
Утисак је да се та негативна енергија делом пренела и на играче, нестала је полетност која је красила „орлове“ из припремног периода, а изабраници чувеног Карија доживели су дебакл у осмини финала и против ФИнске окончали учешће већ 6. септембра.
Три дана касније, репрезентативне колеге из фудбалске секције играле су свој „бити или не бити“ меч. Ривал је, додуше, био знатно квалитетнији за фудбалере, али нико није предвиђао да ће изабраници Драгана Стојковића, који до тог тренутка на три утакмице нису примили нити један једини гол у квалификацијама за пласман на Светско првенство 2026. године, ову утакмицу окончати са пет лопти иза леђа Ђорђа Петровића.
Да је гол чувао иоле слабији голман од њега, резултат би вероватно био много већи – Петровић је успео да „извуче“ неколико зицера и сјајних удараца Енглеза и спречи да брука постане још већа.
Али, не лези враже – док се Петровић својски трудио да ураганске нападе „гордог албиона“ колико-толико заустави, за то време исти они „ћаци“ који су се налазили на трибинама у Летонији – а све захваљујући експресно организованом повратку у Србију, па по цену тога да кошаркаши морају да чекају, јер, забога, приоритети се морају поштовати – су одлучили да на повике „Пумпај“ и „Ко не скаче, тај је ћаци“, одговоре онако како само они знају – насиљем.
Није било битно да ли су испред њих жене, деца, људи још мањом децом… Режимски батинаши су кренули силовито и газили, тукли, ударали… Све док им није било доста.
Скандирања против режима те вечери на Маракани није било. Јесте, додуше, на утакмици четвртфинала Евробаскета, када је навијаче и Словеније и Немачке надјачао поклич – „пумпај!“
Као убедљиво највећи добитници из целе ситуације изашли су Светислав Пешић и Драган Стојковић, пошто су „ћаци“, да ли намерно или случајно, пажњу са два спортска дебакла скренули на нешто што у иоле нормалном друштву не да не би било замисливо, него…
Иако чудно, овакав расплет се донекле и наслућивао.
Управо је горе споменути Мандић на утакмици рукометног клуба Партизан у мају прекинуо скандирање против Вучића нападом на навијаче на трибинама, док је само неколико недеља пре тога дивљачки напао студенте у центру Београда.
Не би требало заборавити ни Дејана Томашевића, који је више пута показао да не постоји оно што није спреман да уради за партију – чак ни да детету отме балон – те Јанка Типсаревића.
Некада славни тенисер убрзо по завршетку каријере преузео је улогу једне од „ударних игала“ напредњачког режима.
И док је већ у децембру 2024. године, у тренуцима док су протести постајали све масовнији након пада надстрешнице и смрти 16 особа у Новом Саду, Типсаревић поручио људима да могу да иду у Индију или Бразил ако им се не свиђа у Србији, чини се да нико није очекивао да је Типсаревићева љубав према СНС-у и Вучићу толика да га ставља испред сопствене породице.
Такође, не би требало заборавити ни објављен средњи прст Звездана Терзића, као ни ужасне увреде на од стране присталица владајућег режима исписане у улазу у зграду у којој живи Никола Калинић, кошаркаш Црвене звезде (а које су црвено-бели окарактерисали као „покушај дискредитације„)
До краја године преостала су још три и по месеца, и ближи се тај моменат када ћемо сумирати утиске, подвлачити црту или црте. Тек нас чекају утакмице Црвене звезде у Лиги Европе, почетак Евролиге, АБА лиге у кошарци, светско првенство у атлетици и одбојци, завршетак квалификација фудбалера за Мундијал, затим почетак пута кошаркаша ка Мундобаскету…
И велико је питање шта нас све чека, због чега ћемо се нервирати, чему радовати…
Али, једна ствар је извесна – шта год да се догоди, спортска 2025. ће остати упамћена као година коју су појели ћацији.
