Прочитај ми чланак
(Нови магазин, фото: Телеграф)
Навијачи заједно с политичарима седе у управама клубова, организују обезбеђења по клубовима, раде послове на ивици закона, а показали су се корисним за контролу маса на протестима.
Улазак навијача на терен није новост у Србији
Сценарио виђен на утакмици Партизан – Лудогорец, а после неколико дана и на мечу Јавор – Црвена звезда, изгледа да је толико уобичајен или чак очекиван, да је виновник првопоменутог инцидента Милош Радисављевић Кими, један од вођа Партизанових навијача, позван на информативни разговор тек после три дана, и то под притиском јавности.
Претходно му је клуб организовао конференцију за новинаре, где је заједно с фудбалером Марком Шћеповићем, коме је после утакмице скинуо капитенску траку с руке незадовољан његовим залагањем на терену, убеђивао јавност да не верују ономе што су видели, јер је играч њему сам дао обележје вође тима.
Србија има закон о спречавању насиља на спортским теренима, али се не виде његови ефекти. Ниједном навијачу који је направио прекршај на самом стадиону, а Милош Радисављевић је само један од њих, никада није забрањено да уђе на стадион.
У члану 22 пише: “Уз казну за прекршај, физичком лицу се може изрећи заштитна мера забране присуствовања одређеним спортским приредбама, под условима прописаним овим законом”.
Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама састоји се у обавези учиниоца прекршаја да се непосредно пре почетка одређених спортских приредаба лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици, на подручју на којем се учинилац прекршаја затекао, и да у њиховим просторијама борави до завршетка спортске приредбе.
Заштитна мера из става 1 овог члана може се изрећи у трајању од шест месеци до две године.
Члан 23 става 3 Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама за неовлашћено улажење на спортски терен предвиђа казну затвора од 30 до 60 дана и новчану казну од 50.000 до 150.000 динара.
Снимци тог догађаја су јасни и на њима се лепо види како је вођа навијачке групе Алкатраз прошао поред редара као да их нема и пред целим стадионом ражаловао капитена Шћеповића, ма шта они причали.
Партизан је ћутао, а фудбалер, готово дечак, који је био жртва није имао избора него да се, остављен на цедилу, појави на режираној конференцији за новинаре у улози Кимијевог другара који свом пријатељу ништа не замера и његов гест схвата као добронамеран савет.
Према сазнањима “Новог магазина”, сада је Тужилаштво на потезу јер је полиција завршила свој посао испитавањем виновника инцидента. Надлежно тужилаштво треба да одлучи да ли ће покренути прекршајни или кривични поступак. Ипак, како незванично сазнаје Нови магазин, веће су шансе да Радисављевић буде процесуиран само за прекршај.
Иначе, Радисављевић је правноснажно осуђен на шест месеци затвора због насилничког понашања за време међународне фудбалске утакмице Партизан – Шјахтор у децембру 2009. у Београду. После тога осуђен је и на 16 месеци затвора због угрожавања сигурности новинарке ТВ Б92 Бранкице Станковић, скандирањем претњи на истој утакмици. Ту казну је одслужио.
У инциденту који се догодио за викенд, када је један навијач Звезде ушао на терен, Жандармерија је одмах реаговала и ухапсила младића и питање је зашто није било такве реакције када је у питању Радисављевић.
Ово није први пут да Партизанови навијачи “васпитавају” играче. Лазару Марковићу навијачи су, незадовољни његовом игром, опалили неколико шамара.
Ко је дао право хулиганима да за улазницу од 500 динара могу да постројавају играче, лупају им шамаре и скидају им капитенске траке?
– Да се овако нешто догодило у моје време похапсили би цео Југ – реаговао је Ненад Стојковић, десет година првотимац Парног ваљка (1974-1984).
Времена су се очигледно променила. Навијач је сада занимање, а високе позиције у хијерархији навијачких група имају утицај чак и на “доносиоце политичких одлука”, односно навијачке вође у блиским су контактима са водећим политичарима у Србији. Навијачи заједно са политичарима седе у управама клубова, а осим тога организују обезбеђења по београдским клубовима, раде послове на ивици закона, а показали су се корисним за контролу и усмеравање маса на протестима и осталим догађањима народа.
– Навијачке групе формиране су као парамилитарне формације. Али, није само насиље оно што их чини занимљивим за равнодушне органе. Нереди могу да подигну расположење, да момцима с вредносне маргине створе илузију о важности. Иза свега се крије посао – обезбеђење на сплавовима, чување важних људи из мафије и политике, војниковање у политичким странкама… И све друго што пожеле – сматра Љубодраг Стојадиновић, коментатор дневног листа “Политика”.
За легенде Партизана који су успешне спортске каријере градили у време док навијачи нису имали толику моћ, у поступцима хулигана и млаком одговору институција виде немоћ државе.
– Да би било реда у било којој области, па и у спорту, држава мора да има законе и људе који ће их спроводити. Код нас се они који доносе законе сликају с навијачима и тако им дају на значају – каже легендарни голман Партизана Милутин Шошкић.
Очигледно је да таквим потезима политичари навијачима само дају на тежини или потврђују њихову важност.
Премијер Србије Ивица Дачић такође је био на мети медија када се у изборном штабу СПС-а у време прославе изборних резултата појавио Александар Вавић Вава, један од вођа навијачке групе Алкатраз, вишеструки преступник с бројним кривичним пријавама за насилничко понашање, недозвољено држање оружја, наношење тешких телесних повреда и разбојништва.
Иначе, остале навијачке групе на Партизановом југу Алкатраз поспрдно зову значкатраз због блискости с полицијом, Дачићевим ресором.
Када се све сабере, најмања кривица је на самим навијачима, јер они раде само оно што им је допуштено.
– Партизан је некад био огледало коректности, а сада је брука и то због управе која је дозволила нови злочин, а то је присиљавање жртве да амнестира силеџију. То је понижење за спорт и за управу. Играчи и навијачи су онакви каквим их је структурисала управа. Управа би требало да одговара за лошу организацију, али то се не дешава због тога што су у њој политичари – каже криминолог Златко Николић.
Плаћени хулигани
– Сетите се пред распад СФРЈ утакмице Динамо – Звезда и инструментализације навијача. Реч је о параполитичким структурама које је неко направио да би штитио своје интересе. Њима је понуђен посао хулигана за који су плаћени – тврди Николић.
Он сматра да је велики проблем то што се не зна чији су клубови, ко их све финансира и има утицај на њих.
– Друштвена имовина не постоји, али клубови нису ни државни ни приватни. То је сива зона за прање новца. Погледајте шта само раде разни менаџери, шта се ради с отимачином и препродајом играча. Све је то врло прљаво – каже Николић.
Српски спорт, а понајвише фудбал, чвориште је које укршта политику, бизнис и криминал. Политичари, који после оваквих инцидената глуме француске собарице, седе у управама и скупштинама клубова с “лицима од раније познатим органима гоњења”. Изгледа да смо се заплели у борбу против корупције, па нам овакви феномени више нису важни или су такви аранжмани управо последица коалиционих договора о расподели одговорности.
