Прочитај ми чланак
Везиста Душан Радушки је ових дана и по 20 часова дневно проводио евакуишући угрожено становништво из града
За везисту Душана Радушког (31) до сада су чули само боље упућени познаваоци прилика у српском фудбалу, али овај јунак из Скеле је дебело заслужио да о њему чује и цела Србија. Омалени капитен Радничког из Обреновца важи за радилицу на терену који свој посао одрађује неприметно и не привлачи велику пажњу. Велико срце које показује на терену је ових дана показао и ван њега. Када је то било најпотребније, у поплавама разореном Обреновцу.
Са браћом и пријатељима, Душан је два дана својим чамцем крстарио поплављеним улицама Обреновца и спасавао где је и кога стигао. Многи Обреновчани ће целог живота памтити овог скромног момка и његову барку.
“Два дана сам са друговима, браћом од стричева Мирком и Дејаном Бељинцем и Иваном Крстићем, колико год је могуће било, настојао и успевао уз много напора да евакуишем људе из поплављених кућа и дворишта. Раном зором смо устајали, почињали обично у 3 сата и више од 50 часова превозили угрожене мајке са децом, старије људе, и тако све до 22 сата. У петак смо почели хуману мисију, првог дана превезли 20 људи, у суботу најмање још толико, међутим имали смо жељу и добру вољу да и у недељу, 18. маја, будемо од користи поплављенима, али нам повлачење воде није дозвољавало. Наишли су камиони Војске Србије и цивилни, народ се све брже извлачио на безбедну територију”, каже Душан Радушки.
Само он зна са каквим се невољама сусретао и какве проблеме је морао да решава…
“На појединим местима морали смо да искачемо из чамца и да га гурамо, јер је вода опала за метар. Идеја да кренемо у акцију спасавања људи била је Дејанова и Иванова, а Мирко и ја смо нешто касније кренули. Превозили смо кога смо стигли, дан касније, сва четворица нашли смо се у истом пловилу. Пробушио се њихов гумени чамац. Мој чамац је метални, димензија шест пута два и по метра, купљен је пре десет година. Има и „Пенту”, мотор од четири коњске снаге. Мало смо га користили. У слободно време, годинама радо пловим Савом, удаљена је 200 метара од кућног прага.”
Срећан је због свих спасених живота у Обреновцу, истовремено и жали што још више људи није могло да се укрца на чамац и докопа се сигурног тла.
“Не знам да ли сам био једини спортиста у обреновачком крају у хуманој мисији. Вероватно је још неко радио нешто слично, нисам чуо. Све је, наравно, било на добровољној бази, са циљем да се помогне угроженима. Срце ми је било пуно кад се и барка напунила унесрећенима. Жао ми је само што више од десет људи није могло и смело да уђе у чамац. Дозвољено је да се толико особа превезе”, уз уздах је Радушки прокоментарисао.
Шта рећи осим: Капитену Душане, свака ти част!
( Моззартспорт )
