Иза Црвене звезде је полусезона која се у најкраћем може описати са „добро, могло је и боље“. У АБА лиги, упркос непланираним киксевима, Звезда гура по плану и прва је са скором 10-3, а за Топ 16 недостајало је мало среће и евролигашког искуства, иако је београдски тим уписао четири победе.

Звезда је екипа састављена од изврсних појединаца и то се добро видело у ова три месеца. Састав је опет доста промењен и потребно је време да се екипа у потпуности уигра, али чини се да је на правом путу да постане колектив.

Црвено-бели настоје да што више поена постигну из транзиције – када се растрче, тешко их је зауставити. У позиционом нападу има доста игре ’један на један’, али и неколико акција које су се искристалисале, док је напад на зону задавао доста проблема тиму Дејана Радоњића ове јесени. Звезда игра агресивну одбрану појединачно гледано, нарочито у спољној линији, мада тимски понекад уме да зашкрипи. Такође, недостаје скочнији човек у рекету који би застрашио бекове када пробију прву линију, што се и осетило на неколико утакмица.

Човек од којег умногоме зависи игра црвено-белих јесте Демаркус Нелсон. Американац је очајно стартовао, мучио га је и вирус, али је после подигао ниво игре, почео да погађа и шутеве, који му нису најјаче оружје, а продорима и добром одбраном много доприноси успеху тима. Често је и преузимао одговорност у завршницама, са мање или више успеха, а чињеница је да је Нелсон играч који даје тон Звездиној игри.

Чарлс Џенкинс дошао је као звучно појачање и за сада је углавном оправдао очекивања. Ово му је прво европско искуство и логично је да још није ’похватао’ све принципе и шаблоне у игри, као ни друкчији критеријум суђења, али упркос томе игра задовољавајуће.

Поуздан је када је сâм на шуту за три поена, активан је у одбрани и тимски је играч, што је Звезди потребно. Понекад уме да збрза и да изгуби лопту у контри, али углавном игра резонски (уз изузетак оне тројке у Скопљу). Гледаћемо још боље игре Американца у наставку сезоне.

Док су Џенкинс и Нелсон сталожени, Јака Блажич је сушта супротност. На сваком мечу максимално улаже себе и своје емоције, Словенац је после тешког пораза од Панатинаикоса наредних пола сата седео у свлачионици и зурио у једну тачку.

Такав став има своје предности, али и недостатке. Изузетно је борбен у одбрани, брзина му омогућује да увек буде први у контри, а својом енергијом диже адреналин публици, али и саиграчима. Наличје тога могу да буду беспотребни прекршаји у одбрани и изгубљене лопте или брзоплети шутеви на другој страни. Блажич је скроман и радан момак, увек истиче како још треба да ради на себи, а пошто се труди до крајњих граница, и грешке му се лакше опраштају.

Како време одмиче, и Бранко Лазић све боље испуњава своје задатке. У одбрани је број нерезонских фаулова свео на минимум и сачувао је неке од најбољих играча у противничким тимовима. Не шутира много, али то му и није примарни посао.

Блејк Шилб доведен је да буде кључни играч, али за сада то није. Статистички гледано, то делује добро, осим када је реч о изгубљеним лоптама (други у Евролиги). Ипак, од Шилба се очекивало да повуче и ’измисли’ кош када екипи не иде, али ретко смо виђали да баш он повуче ручну на низбрдици или убаци кључне поене. Уз то, превише је немаран према лопти и ствара утисак да је равнодушан – како у нападу, тако и недовољним залагањем у одбрани.

Са друге стране, на први поглед се види да Шилб зна и разуме кошарку – поседује меку руку (када уђе, његова лопта скоро да не пипа обруч), има елегантне покрете и одличан преглед игре. Тек се чекају његове најбоље игре.

Марко Симоновић ове сезоне игра сјајно у одбрани – чува и тројке и четворке, ретко када касни на преузимања и све време прати шта се дешава. Осим тога, почео је више да верује у свој шут за три поена, са разлогом, што се види и по процентима (38% у ЕЛ, 43% у АБА лиги). Ипак, морао би да буде сигурнији са лоптом у рукама и да за нијансу више користи своје атлетске предиспозиције. Пред почетак сезоне додељена му је капитенска трака, а он је показао да стручни штаб није погрешио – нисте могли да га видите да клоне духом, непрестано храбри саиграче и пожртвованошћу даје прави пример.

Иван Раденовић је последњи дошао у клуб и ове сезоне игра са много осцилација. Мајстор је да изнуди фаул при продору, има инвентивна решења у нападу и стилом игре подсећа на Душка Савановића. Ипак, неконстантан је у шуту са пенала и за три поена, а у одбрани, иако дисциплинован, атлетски не може да одговори појединим задацима.

Млади Лука Митровић прошле сезоне играо је врло мало, млада репрезентација га је ’оживела’, а напокон је добио и прилику у Звезди. Почео је да игра храбрије, одлучније у дуелу, постао је битан фактор и у скоку, једном речју – постао је важан део тима. Таман када је стекао самопоуздање и када се чинило да је “напред“ једини пут за Митровића, доживео је неугодну повреду колена. Надајмо се да ће што пре моћи да настави тамо где је стао.

Прошле сезона за Рашка Катића била је најбоља у каријери и крунисао ју је наступом за репрезентацију Србије на Европском првенству. Премор, уз повреду зглоба на почетку сезоне, учинио је да Катић у претходна три месеца не личи на човека из претходне сезоне. Често касни у одбрани од пик-ен-рола, догађа му се да прави грешке у серијама и да форсира у нападу. Имао је снажни центар и добрих утакмица, али и он сигурно није задовољан оним што је пружио до сада.

Након што се препородио у Меги, Бобан Марјановић поново је на највећој позорници. Овога пута знатно је искуснији и самоуверенији, што се одражава и на његове игре. Дрскији је и свестан својих предности у односу на ривале, које сада користи на најбољи начин. Истина, и он је осцилирао, и чини се да би својом висином морао да буде већа дефанзивна претња, нарочито по ривалске бекове у продору – водиља би требало да му буде меч са Панатинаикосом у Атини.

Александар Цветковић поново ретко добија шансу у мечевима који су од веће важности – углавном игра против слабијих или када је сусрет већ резултатски решен. Миљеновић и Мицић, момци из његове генерације, већ су му одмакли, а Цветковић сигурно неће напредовати седењем на клупи. Уз то, видно је да има проблема са самопоуздањем и да често ’изгори’ у жељи да се докаже за кратко време које добија. Предвиђало се да млади плеј следеће године буде значајан у ротацији, али ако се овако настави, од тога нажалост неће бити ништа.

Звезда је првом тиму прикључила још неке младиће – по који минут повремено добије Душан Ристић, ту је и Никола Ребић, Марку Тејићу се ’отворило’ после повреде Митровића и видећемо шта ће се даље догађати, али афирмисање младих играча најздравији је, вероватно и једини пут ка сигурној будућности.

Тренер Дејан Радоњић налази се на веома тешкој мисији – у клубу је који дуго није освојио релевантан трофеј и очекује се од њега да то учини. Има најбоље резултате од свих Звездиних тренера претходне деценије, али, руку на срце, има и најбољи тим. За сада се на прави начин носи са притиском и важно је да цело руководство стоји иза њега како би могао несметано да ради, нарочито у ситуацији када су навијачи нестрпљиви, а јавност га ’смењује’ после малтене сваког пораза. Осим неколико замерки на вођење појединих утакмица, Радоњићу за сада иде сасвим добро.

После више од деценије Црвена звезда је играла Евролигу, што ће бити од непроцењивог значаја када дође крај сезоне и борба за трофеје. Атмосфера у екипи је одлична и чини се да Звезда после дуже времена напредује равномерно и константно. Зато би у другом делу сезоне требало очекивати још боље игре црвено-белих на свим фронтовима.

Какво је Ваше мишљење – да ли је Звезда могла да оствари боље резултате у досадашњем току сезоне? Ко је задовољио, а ко разочарао? Могу ли црвено-бели до неког од трофеја ове године?

(B92 – Саша Озмо)

Ознаке: анализа, КК Црвена звезда, кошарка, Саша Озмо