Pročitaj mi članakTeško je zamisliti da se nekada reč „civilizacija“ mogla koristiti samo u jednini, ali nikako ne i u množini. O civilizaciji se govorilo kao o svetskom, planetarnom fenomenu, koji se razvija po zakonima linearnog progresa – od nižih oblika ka višim.
Чињеницу умножености цивилизација први су открили Руси. Пре век и пô Николај Јаковљевић Данилевски је дошао до неочекиваног хуманитарног открића. Проучавајући законитости развоја историјских догађаја, закључио је да светске цивилизације као такве нема и не може бити. Цивилизација је много, оне могу постојати упоредо једна са другом, откривајући са различитих страна потенцијал који је Створитељ положио у човека. И ниједна од њих не може полагати право на то да једино себе сматра круном историје, а да су друге заостале у развоју или слепе гране историјског стабла.
У деветнаестом веку Европљани су себе сматрали људима који стоје на највишој тачки напретка. Древни и средњовековни Кинези такође беху убеђени да иза Великог зида живе агресивни и заостали дивљаци. Стари Грци су варварима сматрали Персијанце, задржавајући право да себе сматрају цивилизованим људима.
Међутим, Данилевски је објаснио да нема основа да се народи деле на „напредне“ и „заостале“. Свако има свој пут, своју област употребе стваралачких снага, националног генија. У наше време, постулирао је Данилевски, поред цивилизације белих људи, која је постигла велике успехе у области науке, технологије, културног развоја и усавршавања политичких система, рађа се словенска цивилизација – са својим посебним задацима, својом мисијом.
Свака цивилизација има своју сврховитост, свој допринос ризници свечовечанског искуства. Њихови творци су народи или групе блиских по језику и култури етноса. Национални карактер, умни склоп и светоназор одређују карактеристике културно-историјског типа, чији је највиши степен развоја, према Данилевском, цивилизацијски ступањ.
Има своје логике у томе што је откриће множинства цивилизација учинио управо руски мислилац и управо у деветнаестом веку. Тада Русија, а са њом и цео словенски свет, стајаху на раскршћу. Да ли ће они проживети своју историјску судбину или ће постати „етнографски материјал” за продужавање живота Запада, који убрзано губи снагу? Велики умови Русије међу којима посебно место припадаше Ф.М. Достојевском, који је одушевљено поздравио теорију Данилевског, почеше увиђати: Русија стоји на прагу цивилизацијског замаха.
Почетком двадесетог века с овим се сложио немачки философ Освалд Шпенглер, умногоме усвојивши приступе Данилевског у проучавању светских култура. Објављујући у својој књизи „Пропаст Запада“ да је Запад исцрпео могућности свог развоја, он је приметио огроман потенцијал руске културе и у њој видео будућност света.
Данилевски је сматрао да преласку културно-историјског типа у цивилизацијски стадијум (трајање приближно 600 година) претходи дуг припремни период у трајању од најмање 1000 година. До тог закључка је дошао проучавајући параметре великих цивилизација прошлости, већ прошавших период своје „плодоносности“.
Симболично је да ове бројке изненађујуће одговарају мистичном календару руске цивилизације – циклусу Пасхалних обхода или Великих индиката, према којима се израчунавала православна пасхалија. Трајање ових периода износи 532 године.
Рођење руске цивилизације било је обележено двама догађајима – стварањем словенске азбуке од светих Ћирила и Методија и оснивањем староруске државе. Оба ова догађаја леже на прагу Пасхалног обхода, започетог 877. а завршеног 1409. године. У коначницу овог циклуса пада делатност великог руског светитеља Сергија Радоњешког, који се по значају за наш народ може упоредити са српским светитељем Савом, и Куликовска битка, која за нас има исти значај као и Косовски бој за Србе.
У овог периоду Руси беху у орбити византијске цивилизације, међутим, са наступањем новог Пасхалног обхода (1409-1941), код наших предака се рађа свест о самодовољности и јединствености. Одбацивши Фирентинску унију, која је православне прикључила Католичкој цркви, и своју судбину повезавши с идејом „Москва – Трећи Рим“, Руси су почели схватати да представљају посебан културно-историјски тип.
Цивилизацији у настајању, која је правила своје прве кораке у простору историје, није било једноставно да се одупре свестраној експанзији моћног суседа. Технолошке позајмице током дијалога са Западном Европом често су за собом вукле идеолошке утицаје, од којих многи беху разорни по Русе.
Црквени раскол у XVII веку постао је први озбиљнији маркер поделе Руса на присталице националне, самобитне државе, и империје, у доброј мери оријентисане на спољне ауторитете. Под Петром Првим са Запада су прихватане технологије и спољашњи облици свакидашњег живота, а под Катарином Другом је у пуном обиму почео увоз идеја. Кобну улогу у нашој историји одиграло је одушевљавање идејама „царичиног идола“ Волтера („волтеријанство”) с његовим непријатељством према хришћанству и народној култури. Такве теорије су на крају довеле до процвата кметства у његовим најружнијим облицима и створиле културну баријеру између племства, које је општило на француском, и обичних људи.
После победе над Наполеоном у Отаџбинском рату 1812, почело је „златно доба“ руске културе. Пушкин, Гогољ, Тјутчев, Хомјаков, Кирјејевски, браћа Аксакови поставили су темеље самосвести Руса као глобалне нације, пред којом стоје велика историјска достигнућа. Историјско-философски назори Достојевског и цивилизациона теорија Данилевског постали су наставак ове линије.
Руској цивилизацији ипак није успело да се ишчупа из орбите идеолошког и културног утицаја Запада. Створивши моћну државу и заштитивши своје границе од војног продора, није била у стању да у потпуности одбрани свој хуманитарни суверенитет. Ширење доктрина либерализма и марксизма у споју с културним расколом земље и отуђеношћу владајуће класе од народне већине у пуној мери се испољило у фебруару и октобру 1917. године.
Трагедија 1917. године лишила је Русију плодова победе у Првом светском рату, чији је један од резултата, очигледно, требало да буде испуњење геополитичког сна Данилевског и настанак федерације словенских држава на челу са Русијом. Успостављање диктатуре што је затим уследило с потискивањем руског идентитета и посматрањем СССР као одскочнице за светску револуцију угрозила је сáмо постојање цивилизације.
Суочено са спољним претњама, совјетско руководство је било принуђено да се поново окрене цивилизацијском потенцијалу руског народа. Симболично је да је 1941. године започео нови Пасхални обход (1941-2473), а уједно с њим, могућно, и одлучујући, највиши ступањ развитка руског културно-историјског типа. Као резултат, после 1945. Русија се коначно отргла утицају суседне цивилизације. Низ научних достигнућа, нуклеарни паритет и руски продор у свемир постали су сјајна потврда генијалне интуиције Данилевског.
Распад СССР-а и друштвени експерименти у духу теорија економског неолиберализма што затим уследише, постали су још један изазов на који руска цивилизација данас тражи одговор. Уједно с тим, разлика између етичких и вредносних основа Русије и савременог Запада постала је посебно изражена са доласком трећег миленијума. Док њени западни суседи легализују истополне институције, демонтирају националне суверенитете, демонстративно заборављају на своје хришћанске корене и рукама Украјине воде исцрпљујући рат против Руса, Русија брани традиционалну породицу, верске вредности и право држава на заштиту од спољних уплитања.
Време руске цивилизације је дошло.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
